„Saudijci? Rat? Ne!“, odmahuje rukom palestinski vozač taksija iz libanonskog Sidona, na naše pitanje. Njegova je to reakcija na saudijski pokušaj destabilizacije Libanona. Taksist nije zadovoljan kada spominjemo Saudijsku Arabiju. Ne zanima ga rat, kaže, ima prečih problema: „Moram raditi i zaraditi za hranu“. U Bejrutu su ljudi izuzetno oprezni kada pričaju o tim temama s nepoznatim ljudima. Na sam spomen libanonskog premijera Haririja koji se već dva tjedna nalazi u Saudijskoj Arabiji, gdje je podnio ostavku, mašu glavom i okreću se. Oni koji jesu spremni za komentar imaju poprilično snažna mišljenja. Džavad, mladić iz Bejruta je siguran da se Hariri ubrzo vraća, ali nije optimističan po pitanju epiloga: „Mislim da će ga Saudijci ubiti i okriviti Hezbolah“. U južnim predgrađima Bejruta nećete vidjeti Haririjeve postere. Sve se svodi na zastave Amala, Hezbolaha, postere Muse al Sadra, Hasana Nasralaha i Ajatolaha Homeinija.
"Potresno je to što su grozote tog tipa postale normalne. To je najveća opasnost. Najveći izazov čovečanstvu je boriti se protiv normalizacije stvari koje nisu normalne", kaže Vanessa Redgrave u intervjuu za Lupigu. Vanessa Redgrave je ime koje ne moramo posebno predstavljati. Iza nje stoji 139 filmskih i televizijskih uloga, brojni nastupi na kazališnim binama i nekoliko projekata koje potpisuje kao producentkinja, a već 22 godine je angažovana i kao ambasadorka dobre volje UNICEF-a. Za svoju ulogu u „Juliji“ 1978. godine nagrađena je Oscarom, a imala je i drugih pet nominacija za tu nagradu u vremenskom rasponu od 1965. do 1993. godine. Sada već osamdesetogodišnja Redgrave je prvi put stala iza kamere kao redateljka tek prošle godine kako bi snimila film čija joj tema leži na srcu – obespravljenost dece usled rata i izbeglištva. S njom smo razgovarali u Beču povodom austrijske premijere filma na Viennalu.
Šteta je što su se sve ove ispovesti izgubile u bosanskom loncu u kome se previše toga krčka. Jedan od najjačih aduta filma bi mogla biti baš lična iskustva danas poznatih ljudi i aktivista – Lorda Alfa Dubsa (kao jevrejsko dete je morao da napusti Prag pred ulazak nacista), scenariste i dramaturga Martina Shermana (izbeglog iz Mađarske 1950-ih), pa i same Redgrave koja je rano detinjstvo provela van Londona, krijući se u engleskoj provinciji od bombi. „Sea Sorrow“, rediteljski debi slavne Vanesse Redgrave, tehnički je traljavo odrađen i montaža nije idealna, odluke o izboru materijala su nesrećne zbog prenatrpanosti u 74 minuta filma koji i pored svog haosa koji nudi nije loše pogledati, jer je rađen sa srcem. Očajnički krik, reklo bi se, pre nego dokumentarni film. U njemu je previše lične note da bi mogao da se klasifikuje kao takav, s toliko redosleda i logike koliko ih ima i u raspoređivanju prodajnih artikala u uličnoj trafici.


• Citat dana •

“Ljudi su mi tako mrski da bi mene baš ljutilo da me poštuju i cijene”

Jan-Baptiste Poquelin Moliere (1622 - 1673)

Grad Zagreb
Agencija za elektroničke medije
  • Balkan Insight - Balkanska tranziciona pravda
  • CINS - Centar za istraživačko novinarstvo Nezavisnog udruženja novinara Srbije
  • Forumlogo
  • Kontra logo
  • Kulturpunkt logo small
  • Lmd139
  • Logooriginalcrol
  • Logoskdprosvjeta
  • Logotris
  • Mazlogo
  • Novosti
  • Radio 808 logo
  • Rstudent 139
  • Avlogo
  • Zarez 139 0
  • Slobfil 139 0