Vojvođanska općina Temerin, u kojoj 30 posto stanovništva čine Mađari i koja je svojevrsni rasadnik međunacionalnih incidenata u Vojvodini, ponovno je u žiži. Nekada su incidenti lakmus papir visoke politike, a ponekad produkt čiste obijesti. Nakon posljednjeg, koji se taman negdje poklopio s izjavom Borisa Tadića kako je Srbija dostigla "najveći stepen demokratizacije u svojoj istoriji", reagirao je i "vragu mrski" novinar Dinko Gruhonjić, s komentarom vrijednim pažnje

Gruhonjićev komentar objavljen je na web stranici Autonomija.info i prenosimo ga u cijelosti ...

Nekako baš onako kako treba: na Međunarodni dan sećanja na holokaust obelodanjeno je da su se u Temerinu opet desili “međunacionalni incidenti”. Ako su zapravo ikada i prestajali…

Baš će biti zanimljivo za videti koliko će medija izvestiti o poseti vojvođanskog sekretara za nacionalne manjine Tamaša Korheca Temerinu i njegov razgovor sa jednim od dvojice dvadesetogodišnjaka mađarske nacionalnosti kojeg su isprebijale barabe, nakon što su ga priupitali kojoj etničkoj skupini pripada. Drugi od dvojice povređenih je bio sa friškim ranama i nije se želeo slikati za novine. Što zbog rana, što zbog straha.

Nekako sam prilično siguran da će slabo ko objaviti da se u Temerinu opet “nešto dešava”. A i zašto bismo to objavljivali, kada nam je Predsednik u utorak uveče poručio da je Srbija dostigla najveći stepen demokratizacije u svojoj istoriji. I Predsednik je potpuno u pravu, slažem se s njim sto odsto! Konačno da neko prizna, i to sa tako visokog mesta, da Srbija nikada nije bila demokratska država.

A to što smo sada na najvišem stepenu demokratije u svojoj istoriji, na žalost, ne zvuči nimalo utešno. Ali zvuči skroz okej, da se u medijima i u novinarima uključi čip za autocenzuru. I da, eventualno, vest o prebijenim mladim Mađarima završi tamo gde i treba u ovakvoj državi – u crnoj hronici.

Na naslovne će strane ta vest dospeti možda ako se to nekome bude politički isplatilo. Bilo zaštitnicima manjinskih prava iz redova manjinskih političkih partija, bilo srpskim tvrdolinijašima, koji bi malo da naruše idilu “najvećeg stepena demokratije”. Oni će već lako pronaći zajednički jezik. I lako će se nagoditi i sklopiti nacionalistički pakt o formiranju zabrana i etničkih getoa, kojima oni imaju bez pogovora da vladaju. Zbog samih Temerinaca to nikada neće doći na naslovne stranice i u udarne naslove naših medija.

A njima, Temerincima, u zavisnosti od toga da li žive “preko pruge” ili ne, već jako dugo nije lako. U zavisnosti od pruge, oni se odvaže ponekad i da pričaju na maternjem, mađarskom jeziku. U odnosu na položaj šina, oni se još češće ustručavaju da kažu “Jó napot”…

Ispričao mi je neki dan kolega da je upoznao dvoje mladih, zaljubljenih Novosađana. Ona Srpkinja, on Mađar. Ona završila škole na srpskom, on na mađarskom. Oboje u Novom Sadu. Pa kad nesto pričaju a zafali im reči, oni se sporazumevaju na engleskom. U Novom Sadu. Perfektno pričaju engleski, jer se spremaju da, posle, faxa, nagule odavde. U tri pizde materine!

Slušam studente mađarske nacionalnosti iz Subotice, Sente, Bačke Topole… kako pričaju na fakultetu. I kako dobijaju uvek po ocenu manje jer se ne znaju dobro izraziti na srpskom. Kao što bi se izrazili na mađarskom ili na engleskom. Pa me stegne neka tuga…

Još mi se više stuži kada čujem primedbe njihovih drugara iz “većinskog naroda”. Kako se iščuđavaju što njihovi drugari, “usred Srbije”, ne znaju srpski! Pa se još više čudim kada čujem od nekih profesora da je razlog za to pragmatična činjenica da im srpski jednostavno do tada nije trebao. Te da je jedini razlog za korištenje više jezika čista korist koju čovek može da ima od toga.

Ima i tu nečega, ne sporim. Ali, ne videti da je osnovni uzrok za getoizaciju po etničkom modelu pre i iznad svega u onom strahu iz devedesetih od jezivo agresivnog nacional(socijali)zma većinskog naroda, jeste čisto licemerje ili slepilo, svejedno. Jer, zar smo zaboravili kako je bilo biti inoverac u Vojvodini tokom devedesetih? Zar smo zaboravili sve one bradate spodobe koje su sejale strah po vojvođanskim selima naseljenim Mađarima i Hrvatima, pre svega? Jesmo li ikada pomislili kako je njima tada bilo? Kako su svoju decu vaspitavali u takvim uslovima? I šta je, možda, za njih tada značio taj “većinski jezik”, na kojem su im redovno jebali majku mađarsku i hrvatsku? Da nije možda to bio okidač da se sve te “mrske manjine” odjednom “povuku u sebe” i u sopstvenu zajednicu? I da uče engleski umesto dominantnog jezika kojim se priča u Vojvodini/Srbiji?

I šta vredi jednom Temerincu to što se i gospodin Predsednik i vojvođanska administracija zaklinju u multietničnost, multikulturlanost, višekonfesionalnost…? Kojeg će mu đavla sve te reči, kada ni u jednoj od njih nema prefiksa “inter”: interkulturalnost, interjezičnost, interetničnost, interkonfesionalnost… Ono “multi” je samo demografski fakat, to je kvantitet. Ono “inter” je kvalitet, “prožimanje”, to su “mešoviti brakovi”, to su poliglote iz koristi, i iz civilizacijske potrebe. Ono “multi” će bez onog “inter” neminovno izumreti i asimilirati se. Pa ćemo onda svi lepo da pričamo jednim jezikom, da nas ceo svet razume!