MILJENKO SMOJE (14. 2. 1923. - 25. 10 1995.): Javjat ću se i iz pakla!

Lupiga.Com

27. listopada 2014.

MILJENKO SMOJE (14. 2. 1923. - 25. 10 1995.): Javjat ću se i iz pakla!

Punih devetnaest godina, ovog se vikenda navršilo, otkako je nezaboravnog Miljenka Smoju pozvalo da se pridruži redakciji kojoj nitko i ništa ne promiče, u firmu koja nema problema s kašnjenjem honorara, (auto)cenzurom, obaveznim rukoljubom vlasniku i inim sitnicama što zamaraju vječnosti nezanimljive drugorazrednike novinarske profesije. Međutim, Smoji vrag ne da mira, pa nas svako toliko iznenadi novim tekstom, ispunjavajući davno obećanje dano u "Dnevniku jednog penzionera". Ukoliko netko nije imao priliku uputiti se o kakvom Smojinom obećanju se radi, sada će je dobiti, devetnaest godina nakon njegove smrti.

Sad mi izlazu prid oči slike ditinjstva, glad, mižerija, bolesti, čimavice, gaštapani, pantagane. Umiralo se od sučije, leva-leva. A po palacima uz Matejušku i Rivu već je bilo bogate gospode koji su suboton prosjacima i onemoćalin ribarima dilili milostinju, a fratri svetoga Frane za siromaje kuvali juvu i davali in fetu kruva. Svršija san pušku skulu, iša u gimnaziju i upozna i gospodsku dicu koja nisu jemala zakrpljene postole i tašelane gaće, koja su jemala po dvi guvernante, za marendu su jili sendviče od pršuta, jemali su rokete za tenis i jašili ponije. Bilo je među njima i dobri momak, ali isto smo in, kad bi se zakarali, mi siromaji znali vikat: jeba ti pas oca buržuja!

Još ka dite ja san živija s bunton moga Veloga Varoša, kojega su zvali i Mala Moskva. Volija san demonštracjune, dizanje barikadi prid našin kaletan, a nas dicu bi radnici zadužili da porazbijemo sve žarulje javne rasvjete. Volija san štrajkove, kazane za štrajkaše. Prvi maja sa crvenin bandiran i crvenin garifulima, kad bi se i radnici i težaci svečano obukli i priteći šetali po Rivi i Pjaci. Bilo je i zabranjeni prvomajski proslava, kad bi izašla i vojska na ulice i postavljala mitraljeze na "zgodna" mista. Nisan moga vidit policjote, žandare, soldate, livorvere, pendreke, bajunete na pušku. Odbija me, smrdija mi je i danas mi smrdi ti vonj sile, kože, cokul, čizama, škripa soldatskoga hoda, smrad oružja...

I još dok je traja rat u oslobođenome Splitu osnovana je prva visoka škola, pedagoška. Upisa san se i s prvon grupon diplomira hrvatski jezik i povijest. Iša san u Komižu predavat u skuli, čak i ruski, iako nikad nikoga nisan čuja uživo govorit ti jezik. Sa skojen i partijon san se bija rastavija - posla san ji svi u kurac kad su mi predložili jedan zadatak koji je za mene bija nečastan.

- Još od sridnje skule ja san želija bit novinar, proganjala me ta misal, ali s obziron na ono "slanje svega u kurac", u "Slobodnu Dalmaciju" me nisu tili primit niti na provu. Poša san u Zagreb - tamo me nisu tili primit na študije. I onda san se - samo za dišpet - upisa na bogoslovski fakultet, a dobri naš svećenik Mladen Alajbeg napisa mi je za tu priliku odlične karakteristike. Spava san u Gundulićevu, dvi balerine primale su me noću, iza ponoći, i to san se penja kroz ponistru, a ujutro pri šest bi me izbacivale. Pra san se u kondut otela "Dubrovnik". A kad san doša u Split mater mi je proplakala kad me ugledala - piza san manje od 60 kili. Vratija san se i s potvrdon da san psihopata - prijateji sa študija medicine svitovali su me ča triba govorit na pregledu - i š njon san se moga izvuć iz prosvjete.

- U Slobodnu Dalmaciju san se ugura na provu i dobro mi je išlo, ali je ubrzo Oblasni prosvjetni komitet zatražija da se vratin na rad u skulu. Spasija me stari urednik Koršek. Reka je: napokon smo dobili novinara koji će novini vridit, a učiteji jema na badile... I od tada san sa "Slobodnom" puno toga proša: i strašno, užasno vrime Informbiroa, kad su novine bile grozne i bilo te stid pogledat ji; i dane kad se počelo napredovat, kad je gradska rubrika koju san pokrenija i u kojoj je radija sadašnji naš ambasador Davorin Rudolf, počela na nešto sličit; i doba kad je, s Joškom Kulušićem, stvoren list evropske kvalitete; i ovo sada kad su me istirali, ali ja - evo - ipak pišen.

Miljenko Smoje Lepa
(FOTO: Novilist.hr)

Pazi, ja san novinar i humorista, po i po, i kad mogu zajebat sebe, oli Nju, ča često činin, jasno je da neću oprostit ni kraju, ni caru. I triba znat da je humoru sve podložno, ništa nije izuzetak, ni nacije, ni bandire, ni himne, stranke i ideologije, vire, ni sam dragi Bog. Kad ne bi bilo tako, ne bi se moglo pisat. Zamislite, ne moš taknit viru jer vriđaš vjerske osjećaje, ne moš taknit himnu, bandiru, naciju - vriđaš patriotske osjećaje, ne moš taknit niti jedan ceh, jer vriđaš mesare, glumce, suce...

Ja se držin toga da nema nedodirljivosti, ali mislin da je moj humor blag, ironičan. Bidnome, jadnome, glupome, sitnome čoviku koji se koprca po ovoj baloti zemaljskoj sve ću oprostit. Osim krvološtva. A vlast, vlast zajebajen. Svaku.

Nije mi draga nikakva vlast, sama po sebi. Ona je gruba, surova, šaje grube befele, zapovida, priti, moraš to i to, tu i tu, moraš u soldate, pucat, ubijat. Isprid vlasti moran se ispovidat, ko san, ča san, ko mi je bija otac, mater, dida, oklen san, kad san rođen, koje vire, koje nacionalnosti... Teško je čoviku to izdržat, a kamoli volit.

Evo, ako bi se s Vrdoljakon odnosno HRT-on pogodija za honorar, napisa bi puno lipu seriju o tikvanima i zvekanima koji kad dođu na vlast poviruju da su puno pametni judi, enciklopedisti. Tako je sad, takvi su bili oni prije. Trista puti gluplji od mene, ništa nisu znali, a čin bi seli na požicjun nisi ji više smija oslovljavat Jere, Frane, Marko, nego druže Jere, druže Frane, druže Marko. Tribalo ji je čekat na feratu i na aerodrome, klanjat jin se, a oni bi te s visoka pitali: a šta radiš, je li još pišeš pizdarije? Sve su u čas naučili, i Marxa, i Kensa, i Hegela, cilu istoriju svita, i medicinu i politiku, privredu i poljoprivredu. Sam čovik - cila enciklopedija. Popija svu pamet svita. I šta ćeš s njima nego se zajebavat.

- Baš ta sirovina je dušu dala za okrenit pilu; za tu humorističnu tehniku upravo njima san zahvalan. A i koga bi ja zajebava nego nji, nego naše. Neću valjda zajebavat inglešku krajicu, ča je meni ingleška krajica.

- Prvo, ja uopće ne duperan grube riči, osim koliko je nužno. Ali, naravno, ja ne mislin da je, recimo, kurac gruba rič. To je jedna normalna rič, rič na svome mistu. A grube su riči rak, bolest, nasilje, mržnja...

Kroz pedeset godin novinarenja ispisa san cilu bibjoteku, i ka šta ne mogu bez vina i duvana, ne mogu bez makinjete. Ako ne napišen bar dvi kartice na dan ja san bolestan, a ako san bolestan, čin seden za makinjetu ništa ne ćutin, ništa me ne boli, sve zaboravin.

- Bit će van možda morbidno, ali je istina i provajte me razumit: kad san još bija mladi novinar, uz mizu na kojoj je leža moj mrtvi otac proveja san noć pišući za novine. Mora san iz drugi novina napravit niku kompilaciju o neredima u Španjolskoj... Ako postoji drugi svit, i tamo će novinara čekat makinjeta. Ja ću se javjat s neba oli iz pakla, jebe me se, glavno da se javjan. I ako je nebo demokracija, a pakal socijalizam, potpuno mi je svejedno di će me sveti Petar bacit. Čak pri u pakal, sigurno je tamo više interesantnoga svita za činit intervjue i reportaže.

Kroz ovu tridesetak godina novinarstva jema bit da sam posta škriboman. Kad ne pišen pet-šest dan, onda ćutin da mi ništo fali. Tužno mi je vidit stol sa makinjon i neispisanon karton po kojima pada prašina. Pari ka da san već umra. I postajen nervožast, zapravo bolestan. I onda moran sest za makinju, i čin zašuškadu slova, omar je lakše, boje. Ja jeman i svoju definiciju čovika: ČOVIK JE JEDINA BEŠTIJA KOJA PIŠE.

Nije istina da je čovik jedina beštija koja misli. I druge beštije mislidu, a one najpametnije (dupini, pasi, šimje) jemadu svoju logiku mišljenja, donosidu i zaključke, jemadu asocijacije. Beštije se mogu smijat, mogu plakat, moredu se bavit umjetnošću. Ko piva boje od slavuja? Beštije moredu i balat. Vidija san od nji prave balete. Moredu i glumit ka u Hudožestveni teatar. Moredu se bavit arhitekturom i likovnim umjetnostima. Ča je gnjizdo nego skulptura, a čele i mravi su arhitekti, građevinari, urbanisti. Ali samo čovik piše.


Miljenko Smoje

Lupiga.Com/Dnevnik jednog penzionera

Naslovna fotografija: amazon