REČNIK PARAKNJIŽEVNIH TERMINA: Sveti Matija Ćeroslov, prorok mržnje i zločina

Tomislav Marković

15. prosinca 2014.

REČNIK PARAKNJIŽEVNIH TERMINA: Sveti Matija Ćeroslov, prorok mržnje i zločina

Kod Bećkovića je situacija potpuno obrnuta u odnosu na biblijske proroke, on sa hrišćanstvom ima veze isto koliko i vladike SPC, dakle nimalo. Bećković je propovednik druge religije, nacionalizma i etnofiletizma (što je, usput budi rečeno, jeres osuđena još u XIX veku), religije koja je na mesto boga stavila idol obogotvorene Nacije i opravdava sva zla počinjena u ime svog kumira. Blaga vest koju je sveti Matija objavio svetu, odnosno njegovom srpskom odsečku, ima sasvim jednostavan sadržaj: “Ćeraćemo se još”.

SVETI MATIJA – Književni termin koji je skovao profesor doktor Mihajlo Pantić pišući o knjizi Matije Bećkovića „Hleba i jezika“ koja je toliko uzdrmala suštinu njegovog bića da se malo zaneo u krivini i skliznuo na teren hagiografije, uz nesebičnu pomoć lubrikanta. Pričešće Bećkovićevom svetom naforom dovelo je do iznenadnog prosvetljenja profesora Pantića, koji se priključio na nestvorene božanske energije preko agregata, došla mu je reč Gospodnja u utvari, pa je u tekstu „Matija Bećković: Pesnik koji se smeje ozbiljno“, u knjizi „Svet iza sveta“, ovako počeo da propoveda: „Dok čitamo ili slušamo tu poeziju, nama se već na prvi pogled ili na prvi čuj odjednom sve čini nekako blisko i jasno, kao da to neko drugi (tačnije, niko drugi do pesnik sam) izgovara naše reči, sam hleb, i uz hleb so našeg jezika. Pa čak i kada nam nije do kraja razumljivo, i dalje ostaje blisko, duhovito i zavodljivo na jedan poseban način. Tom načinu ime je Matija. A ne zaboravimo i to da su reči hleb, jezik (tj.reč), ali nimalo slučajno, i Matija, biblijski povlašćene reči, na kojima, sa još nekim svetlim i svetim rečima, počiva naša osnovna Knjiga.” Svete reči su božje reči, one reči koje izgovara bog služeći se ljudskim bićima kao medijumima, obično su u pitanju proroci, božji izaslanici, sveti ljudi, oni koje je bog odabrao da bi nešto saopštio ljudima.

Kandidat za crkveni kalendar

Očigledno je da Pantić smatra Bećkovića božjim izaslanikom, koji je došao među nas smrtnike da nam objavi večnu istinu, i to u poetskoj formi. Bivši kritičar, novopečeni hagiograf, to je više puta i napisao u istom tekstu. Tako on govori o tome da Bećkovićevi „stihovi povremeno imaju proročku snagu“, „ton i snagu propovedi“, o „pesniku proroku“, o „proročkom kanonu“, reč prorok pominje se u tekstu bar 15-ak puta. Prešavši iz književne kritike u žitije, Pantić prihvata stilske odlike ovog žanra, tj. iskrivljuje činjenice, šminka istinu, ne bi li njegov kandidat za crkveni kalendar izgledao što bolje, ukratko, kako bi to rekao narodni poslovičar – laže pa se bogu moli. Usput ima i mučnih problema sa elementarnom logikom, što se ogleda u nespretnoj formulaciji „nimalo slučajno“. Tu se demonstrira neograničena Pantićeva vera u magijsku moć reči, neko ko se zove slično kao jevanđelista ne može da piše drugačije nego proročki. Ili je ipak reč o običnoj, ograničenoj pameti i neograničenoj gluposti? Kao da je Bećković sam sebi dao ime, ili kao da je Matija pseudonim koji je Bećković uzeo da se uskladi sa hrišćanstvom, kad već drugačije ne ume. Šta bi tek bilo da se, nimalo slučajno, zove Jeremija, Isaija ili Jezekilj? 

Je li Bećku mjesto u - crkvi? (FOTO: Pixabay)

Razlika između biblijskih proroka i Bećka je mala, ali drastična. Biblijski proroci šibaju po svom narodu, kritikuju Izrailj zbog nepravdi koje čine, prema siromašnima, udovicama, potrebitima... Takođe, biblijski proroci kritikuju svoje sunarodnike jer su otpali od istinitog boga i priklonili se idolima. Evo kako, na primer, govori prorok Isaija o svom narodu: „Gle, nije okraćala ruka Gospodnja da ne može spasti, niti je otežalo uho njegovo da ne može čuti. Nego bezakonja vaša rastaviše vas s Bogom vašim, i grijesi vaši zakloniše lice njegovo od vas, da ne čuje. Jer su ruke vaše oskvrnjene krvlju i prsti vaši bezakonjem; usne vaše govore laž i jezik vaš izriče opačinu. Nema nikoga da viče za pravdu, niti ima da se pre za istinu; uzdaju se u ništavilo, i govore laž; začinju nevolju, i rađaju muku. (...) Noge im trče na zlo i brze su na proljevanje krvi prave; misli su njihove bezakonje; na putovima je njihovijem pustoš i rasap.”

Poprilično podseća na stanje u srpskom društvu poslednjih četvrt veka, vreme koje je prorok Bećković iskoristio za pesničku autoviktimizaciju Srba kao pripremu za osvetu, za pozivanje na prolivanje krvi zarad očuvanja “najskuplje srpske reči”, za širenje mržnje prema raznim susednim narodima, za ruganje žrtvama, za negiranje ratnih zločina i izrugivanje onima koji se izvinjavaju za genocid, za sve sem za kritički pogled na svoju zajednicu i sopstvenu ulogu u “buđenju naroda”

Blaga vest o ćeranju

Kod Bećkovića je situacija potpuno obrnuta u odnosu na biblijske proroke, on sa hrišćanstvom ima veze isto koliko i vladike SPC, dakle nimalo. Bećković je propovednik druge religije, nacionalizma i etnofiletizma (što je, usput budi rečeno, jeres osuđena još u XIX veku), religije koja je na mesto boga stavila idol obogotvorene Nacije i opravdava sva zla počinjena u ime svog kumira. Blaga vest koju je sveti Matija objavio svetu, odnosno njegovom srpskom odsečku, ima sasvim jednostavan sadržaj: “Ćeraćemo se još”. Ubijanju, etničkom čišćenju, proterivanju i sličnim obrednim činodejstvima nacionalističke religije nikad kraja. Boginja Nacija je vazda žedna ljudske krvi, mahom iz vena i arterija inoplemenika, mada i krv izdajnika, stranih plaćenika i domicilnih ništarija ponekad ume da utaži žeđ. “Srbi su uvek imali visok procenat otpada”, kaže Bećković, a zna se gde otpad treba da završi. 

Napisana neposredno po okončanju ratova u BiH i Hrvatskoj, objavljena u zbirci “Hleba i jezika” 1997. godine, Bećkovićeva poema rekapitulira srpsko ratno iskustvo (na “šaljiv” način), ali se ispostavilo i da najavljuje “ćeranje” na Kosovu koje je ubrzo usledilo. Doduše, krvavi kosovski rasplet sveti Matija najavio je još krajem osamdesetih godina, kada je radno obeležavao 600. godišnjicu Kosovske bitke, obilazeći srpsku dijasporu po Australiji i Evropi u ulozi putujućeg propovednika, prorokujući o najskupljoj srpskoj reči – „bez krvi se nije mogla kupiti, bez krvi se ne može ni prodati”. To je, valjda, taj ćerački humor za koji Mihajlo Pantić kaže da je “visok tačno onoliko koliko je dubok ponor iznad kojeg se pesnik smeje”. Samo što u dubokom ponoru leže leševi kao na Korićanskim stijenama, a pesnik se smeje pobijenima, u pauzi između dve strofe, dok čita svoju poeziju njihovim ubicama. Suštinu pesničkog delovanja svetog Matije jezgrovito je opisao Slobodan Blagojević u tekstu “Sumrak kokota”, odredivši Bećkovića kao “pesnika jedne ontološke omraze”. 

Sveta tajna svetog Bećkovića

Bećković je svoj etički kredo, nespojiv sa hrišćanstvom, sažeo još početkom devedesetih u jednu rečenicu koja glasi: "Više želim sa svojim narodom biti na pogrešnoj strani, nego sa njegovim dušmaninom na pravoj." Što je briljantno analizirao pomenuti Slobodan Blagojević u tekstu „Narodnjačka uzurpacija tradicije“: „Ovo je, zapra­vo, definicija potpune propasti kulture. Onaj koji bi trebao uspostaviti kulturni kriterij (transcendentalitet) predaje se imanenciji onih kojima je kriterij neophodan za civiliziran život - da ga oni izdržavaju u jednom neciviliziranom životu. Jer, on drugom nije dorastao. Njemu je potreban zapušten, neciviliziran narod da bi on svojom lažnom svjetlošću, imitacijom transcendentaliteta, sijao u njemu.” I tu je sva tajna svetog proroka Bećkovića, on je kao pesnik i profet moguć samo u zaparloženom društvu, tamo gde se klanja ratnim zločincima i masovnim ubicama, tamo gde se veruje isključivo demagozima i lažovima, tamo gde se pod firmom čiste umetnosti prodaje najcrnji šovinizam, tamo gde se proganja svaka kritička misao, tamo gde je hagiograf Mihajlo Pantić ugledni književni kritičar, univerzitetski profesor, nagrađivani pisac, član svih mogućih žirija i jedan od vrhovnih arbitara u stvarima književnim. Amin!

Lupiga.Com

Naslovna fotografija: Radoslav Stojanović/sh.Wikipedia.org