Ovaj tekst koji propituje mogućnost američko-izraelskog rata protiv Irana objavljen je u New Yorkeru, a za prijevod zahvaliti možemo beogradskom Peščaniku. Pisan je iz perspektive iz koje na napetosti s Iranom gledaju Amerikanci, ali svakako je korisno pročitati ga, e kako bi se informirali dokle je svijet došao u upornom, višedecenijskom nastojanju da sam sebe digne u zrak. Na ovom mjestu napomenut ćemo tek da se Lupiga duboko ne slaže s rečenicom da je Iran "posijao nasilje po čitavom Bliskom istoku. Vjerujemo, naime, da uzroke nasilja valja tražiti na drugoj, američkoj strani

U govoru o stanju nacije 1954. godine, održanom manje od godinu dana nakon što je izdao tajnu naredbu C.I.A. za svrgavanje levičarske vlade u Teheranu, Dvajt Ajzenhauer je pohvalio „snage stabilnosti i slobode“ koje deluju u Iranu. Godine 1980, Džimi Karter je održao govor u jeku iranske islamske i antiameričke revolucije, delom motivisane sećanjem Iranaca na Ajzenhauerov puč. „Izborićemo se sa ovim izazovima“, rekao je Karter, „i nećemo omanuti.“ Tri decenije kasnije, iranski teokrati su izgradili policijsku državu, posejali nasilje po čitavom Bliskom istoku i izgradili nuklearne reaktore. Iran je i dalje večita mračna tema predsedničkih oracija, a prošle nedelje je i Barak Obama, u svom trećem govoru o stanju nacije, tome dao svoj doprinos: „Neka niko ne sumnja: Amerika je odlučna u tome da spreči nuklearno naoružavanje Irana, i u tom cilju sve opcije su na stolu.“

Sve opcije na stolu predstavljaju ne-tako-prikrivenu pretnju ratom. Istog dana je izraelski premijer, Benjamin Netanjahu, u obraćanju knesetu rekao da se nuklearne ambicije Irana „mogu zaustaviti samo kombinacijom nemilosrdnih sankcija i ostavljanja svih opcija na stolu“. Za to vreme, preostala trojica kandidata za republikansku nominaciju na predsedničkim izborima – Rik Santorum, Mit Romni i Njut Gingrič – govorili su pohvalno o bombardovanju iranskih nuklearnih postrojenja ili ubijanju iranskih naučnika.

Iran u okruženju - Zvjezdicama su označene američke vojne baze

Međutim, ostaje mesta za sumnju o neizbežnosti napada na Iran. Sjedinjene države i Evropska unija zaoštravaju ekonomske sankcije u nadi da će prisliliti iranskog predsednika, Mahmuda Ahmadinedžada, da obnovi ozbiljne nuklearne pregovore nakon jednogodišnjeg prekida. Dvadeset sedam članica Evropske unije, koje kupuju oko petinu iranskog naftnog izvoza, postigle su prošle nedelje dogovor da se odreknu iranske nafte od jula. Ahmadinedžad je nedugo zatim izjavio da bi bio spreman za novi razgovor. Izgleda da ova strategija, pod vođstvom Obame, postiže svoj cilj – pojačavanje pritiska na ajatolahe na do sada neviđeni nivo. Iranska valuta je drastično pala. Diplomatska kampanja bi bila još jača kada bi obuhvatala utvrđeni plan za razuveravanje Irana da Zapad i Izrael samo traže opravdanje za promenu režima u Teheranu – a ovi strahovi najverovatnije podstiču iransku težnju za nuklearnim sredstvom odbrane. Pa ipak, postignut je redak slučaj međunarodnog jedinstva u pogledu Irana. „Mirno rešavanje krize je… još uvek moguće, i ono bi bilo mnogo bolje“, rekao je predsednik u svom govoru. U ovom trenutku bi napad Izraela ili Sjedinjenih država na Iran uništio sve postignute diplomatske uspehe.

Ni mule ni američka okupacija. Pustite Irance da žive.

Iranski nuklearni program je problem koji nije od juče. Tajni radovi počeli su krajem sedamdesetih, pod sekularno orijentisanim šahom, koga je na vlast svojom intervencijom vratio Ajzenhauer. Prilično je izvesno da su iranski naučnici proučavali nacrte za atomsku bombu. Nekoliko vodećih izraelskih zvaničnika nedavno je izjavilo da je iranski nuklearni program sada toliko napredan da će, ukoliko se postrojenja ne bombarduju uskoro – za nekoliko meseci, ili najkasnije za godinu dana – biti prekasno da se spreči izgradnja atomskog naoružanja. Teško je reći da li ovi zvaničnici zaista u to veruju, ili samo pojačavaju pritisak na Teheran.

U svakom slučaju, dokazi im ne idu u prilog. Centrifugalna tehnologija koju je Iran obezbedio za obogaćivanje uranijuma, relativno se lako sakriva. Tako da je moguće da su radovi odmakli dalje nego što ostatak sveta misli. Ali sva iranska postrojenja za obogaćivanje nuklearnog goriva danas se nalaze pod nadzorom Ujedinjenih nacija, i nema nikakvih dokaza da je bilo koji deo iranskog obogaćenog uranijuma preusmeren na vojni program.

Luda gljiva

Ukoliko neka država ne izvrši probu nuklearne bombe, nije moguće precizno definisati kada je njena tehnologija spremna za izgradnju naoružanja. Čak i da Iran odluči da izvrši probu, nije sasvim izvesno koliko će brzo to moći da izvede. Njihov nuklearni program je periodično napredovao, ali bilo je i zastoja i tehničkih neuspeha. Neki od neuspeha su najverovatnije rezultat sabotaža od strane SAD i Izraela, uključujući i virus Stuxnet, koji je zahvatio iranske centrifugalne upravljače. Meir Dagan, koji je 2010. bio na čelu Mosada, izraelske obaveštajne službe, rekao je kako ne veruje da će Iran uspeti da dođe do naoružanja pre 2015. U februaru prošle godine, general pukovnik Džejms Klaper, direktor Nacionalne obaveštajne službe, svedočio je pred kongresom da će Iran tehnički moći da proizvede dovoljno materijala za atomsku bombu „u narednih nekoliko godina“, ali da američka obaveštajna struktura „ne zna… da li će Iran na kraju odlučiti da izgradi nuklearno naoružanje“.

Ahmadinedžad: Ne dirajte moje centrifuge

U svakom slučaju, dokaz moraju da pruže oni koji zahtevaju rat. Dva iranska postrojenja za obogaćivanje uranijuma nalaze se pod zemljom; postoje još dva velika reaktora, još jedan se gradi, a možda ima i drugih postrojenja za koja se ne zna. U ovim okolnostima, niko sa sigurnošću ne može predvideti šta bi se postiglo bombardovanjem iz vazduha. A cena takvog napada je mnogo očiglednija od njegove koristi. Za Izrael, u cenu bi sigurno ušli i teški raketni napadi koje bi iz odmazde izvršili Hezbolah i Hamas protiv izraelskih civila, talas masovnih antiizraelskih nemira u Egiptu, i podsticanje nuklearnog nacionalizma u Iranu. Još jedna mogućnost je i regionalni rat u kome bi učestvovali Liban, Sirija i naftom bogati zalivski emirati.

Međutim, iako bi „snage stabilnosti i slobode“ mogle prekasno da dođu u Teheran, održivost Islamske republike nipošto nije zagarantovana. U Kairu su se prošle nedelje Egipćani okupili na Tahriru da obeleže prvu godišnjicu svoje revolucije, koja je bila jednako zapanjujuća i nepredvidiva kao i iranska revolucija 1979. Arapsko proleće je dovoljan dokaz da nijedan diktatorski režim nije bezbedan.

Obama je 2009. u Pragu održao jedan od elokventnih i idealističkih govora koji su obeležili prvi deo njegovog mandata, i obećao da će se zalagati za svet bez nuklearnog oružja. Za uspehe na ovom planu on nije dobio dovoljno priznanja, ali on zaista jeste nešto postigao: ubrzanje programa za zaštitu izgubljenih nuklearnih materijala u svetu, i jedva postignuti sporazum sa Rusijom „New START“, kojim se predlaže smanjenje američkog nuklearnog arsenala. Iranski slučaj ne daje dovoljno nade za jasno razrešenje; radi se o spoju neizvesnosti i rizika. Međutim, Obama je u Pragu upozorio na „fatalizam“ u pogledu nuklearne opasnosti, i predložio strategiju za njegovo prevazilaženje: „strpljenje u upornost.“ Tu strategiju treba ostaviti na stolu.

Stiv Kol, The New Yorker. 06.02.2012.

Preveo Ivica Pavlović

Lupiga.Com via www.pescanik.net