Previše građana Izraela negira ili potiskuje situaciju i uzroke koji su nas dovde doveli. Konkretno, mnogi poriču ozbiljnost humanitarne krize u Gazi i stoga nisu u stanju da shvate političku krizu u kojoj se nalazimo. Kada čuju izveštaje o razaranju, ubijanju i gladovanju u Gazi, tvrde da su to lažne vesti ili pronalaze moralna i vojna opravdanja za ponašanje Izraela. One koji žure da krivca za naše nevolje pronađu u antisemitizmu, vredi podsetiti na prve nedelje rata, kada je Izrael uživao međunarodnu podršku bez presedana. Koliko je samo lidera doletelo u Izrael. Predsednik Sjedinjenih Država, predsednik Francuske, nemački kancelar, britanski premijer i još čitav niz premijera, ministara spoljnih poslova i drugih lidera posetili su Izrael i dali podršku u borbi protiv Hamasa. Veliki deo izraelske javnosti je slep za ono što se događa.

O pobačaju možete misliti što god želite, sasvim nebitno, imate puno pravo i slobodu svoj stav o pobačaju prakticirati u svom životu. Ono što je porazna činjenica je da se svodeći pobačaj na ideološko pitanje ženama diljem Europe uskraćuje zdravstvena skrb. Svaka žena ima pravo odlučiti želi li, kada i kako iznijeti trudnoću. Naše nije da o tome moraliziramo već da ženama osiguramo adekvatnu zdravstvenu skrb, što uključuje i dostupan pobačaj na zahtjev. Unatoč tome što znamo da zabrana pobačaja ne sprječava pobačaj već ga čini nesigurnim, rizičnim, pa i po život opasnim za žene, u Europi čak 20 milijuna žena nema pristup sigurnom i legalnom pobačaju. No, inicijativa “My voice my choice” želi to promijeniti. Kolokvijalno mogle bismo govoriti o Fondu solidarnosti za ostvarenje reproduktivnih prava i skrbi za sve žene u EU.

Babama i dedama mora da su izgledali upravo strašno. Toliko da se ni jedan prolaznik ne bi osvrnuo sve da ih pomete cijeli vod policijske konjice. Ništa više simpatija nisu izvlačili niti među političkom elitom. Tako je to bilo krajem sedamdesetih na ulicama Londona. Što je tek moralo biti u Zagrebu, Ljubljani ili Beogradu? Recimo 1980. godine, kada maršal umire, narod je bez goriva, SIV obezglavljen, SUP dezorijentiran... Isto se valjda zapitala i redakcija emisije „Neobavezno” na RTV Beograd koja je te 1980. godine sišla na ulice kako bi zabrinutim roditeljima, kulturnim radnicima i proletarijatu odgovorila na pitanja „Šta je pank, kakva je njegova ideologija i kakve ličnosti su pankeri?”. Stoga su poslali svoju ekipu da prošeta Beogradom, posjeti danas legendarni Cepelin, parkić kod Moskve i druga okupljališta prepisana ravno iz bilješki milicionera.