iz serijala "Štorija Dalmatina"

Dok san bija mlad i naivan, študira san nešta ka povist i književnost, uglavnom san mora goru libri pročitat. Od tog mi je vrimena ostalo jedino to, da kad putujem u neke kraje ča su kontra mojih, gledan da se naučin njihovega jezika i da opazujen običaje, kako bi moga doma kontat koji su boji, pak onda to usvojit, da bi si poboljša ovaj moj  život, jerbo jemam samo jedan. Političari jemadu dva, jedan svoj i oni drugi ča mu ga narod plaća, a mačke devet. Za više nisam čuja, iako sam u neke libre čita da jemadu jedni budalisti u Indiju, ča verjamedu u rekreaciju, a to ti biva da kad umru, se ponovno rodidu, ča ni dobro, jer se možeš rodit ka vlastit unuk ili ne daj bože, mogla bi ti se punica rodit prije, jengo si se od sreće oporavija što je umrla ...

Iće i piće:

Doli san se naučija puno lipih i novih recepti. Svi počinju sa "prvo uzmeš teču" (rajnglu), a završavadu sa "onda to staviš na pijat" (tanjur). Tu sam vidija da jim se recepti ne razlikuju od naših, samo sastavinama dajedu druga imena. Jedidu ka i mi, kad jim je priša, brzo, a kad jemadu vrimena, polako. Ne mogu nikako razumit ča vididu u bakalara. To je jedna riba koju lovidu Norvežani, sušidu na vitru i suvu ka kamen prodajedu našim Dalmatincim. Ondak je oni tučedu sa čekići i namakadu u vodi, da bi je mogli skuvat i pojist, a svoju frišku ribu prodajedu Talijanom, a tune vozidu sa avijoni u Japan. Meni to ni normalno, jerbo jema u Jadranu friške ribe koje ni potrebno maltretirat da bi se jela. Krumpijer i blitvu jedidu na lešinu. Mene je to bilo strah i probat. Svi hvalidu bakalar, orade, brudet, blitvu, a naradije jedidu pršute, slaninu i kobasice, pa moram u moje libre o ribah pogledat, od koje to ribe pravidu.

Kad san ka mali prije 40 godin, prvi puta bija na moru, bili smo u jednih ča su imali cimerfraj, samo smo kujinu dilili. Jedan dan mi majka dala kilo govedine da skuvan juvu, pa kad je to bilo gotovo, došla je gazdarica u kujinu. Ča to tako lipo vonja, pita, sama pogleda u teču i reče: ajme mali, koliko je tu govedine, a ćete to sami izist? Meni je bilo neugodno, pa san ji da jedan komad i pijat juve. Kad se je najila rekla je, e sinko kad bi ti zna, kako moj Tonči voli kuvanu govedinu, godinama je ni proba, pa nisan jema kud, pa san ji da još jedan komad govedine i pijat juve ...  kad njen Tonči to toliko voli. Posli je došla moja mater pa me pitala ča kuvam taj odrezak u deci vode, nek to maknen sa šporeta i počnem kuvat onu govedinu ... Batin nisan dobija, ali su odonda moji uvik uzimali cimerfraj sa kujinafraj.

Igijena:

Nekad je sa igijenom bila prava muka. Danas svi jemadu kupaone i ingleške zahode, samo, kad umanjka šoldi, gledadu kako bi se očedili a da ni triba vodu plaćat. Ondak se skupi cilo misto, zapale šumu i čekadu kanadera da se svi besplatno tuširadu ... Zato je u Dalmaciji toliko požari, pa posli u novine moraju lagat zašto su gorile šume ...

Radne navike:

Dalmatinci jemaju poslovicu: kad vidiš nekoga da radi, makni se da mu ne smetaš. Uglavnom je to točno, je onaj ča radi, ka biva lud, a sa šempijastim se ni dobro družit. Kad bi Dalmatinac šprinta na 100 metri, dok stigne do cilja, moga bi ga puž 10 puti okružit, pa za to doli niko ne šprinta ... Tako je i sa radon. Nekad ti je seljak cili dan kopa tvoj vinograd da bi taj dan dobro jia i doma odnesa kolut kruva i šaku slanih srdela, a danas od kad jemadu furešte, radidu samo 2 miseca na godinu, pa se posli moradu 10 misec odmarat jer su se ka izmučili ... Prosjek im kvaridu jedino Bračani. To je puno radin svit. Stalno nešto radidu. Na otoku imadu toliko silni kamenolomi, da kad bi Bračanina posla na Goli otok da tuca kamen, on bi cilo vrime mislija da je na dopustu. Zato nimadu vrimena da radidu u polju, pa njihovi mulci mislidu da blitva raste u trgovini. Kad je turistička sezona, ženske pospremadu sobe za furešte, a svetog mi Duje, kuvadu i za furešte. Muškadini pak radidu na fureštkinjama, pa i ja nešto kontan da doli kupin jedan cimerfraj jerbo mi taki muški posal jako ležidu  ... u posteji.

Doli san triba pomagat Kreši obrezavat neka stabla i onu biljku ča na terasi pravi hlad. Čovik šta se u to razumi mi je objasnija di se moradu grane rezat i upozori me je da ova biljka kad ju režeš, pušča puno soka i da je taj sok bile boje, a ako je slučajno crvene, ondak odmah biži likaru, jer si prst sebi odreza. Sve je ispalo dobro, pa sam obreza i limune, a kako je još ostalo dana, navalija sam i na mandarine. Niko mi nije reka da su mandarine pune trni, pa san posli mora nosit duge rukave cilu setimanu, jer su mi ruke bile izgrebate, ka da su me svi mački sa Brača grebali. Posli sam izgubi voju za obrezivanje, pa su smokve ostale kakve su i bile. Al san ispa glavni, jer san jedini u zadnjih 200 godin obreziva mandarine brez zaščite. Kad san hoda po ulici, svi su me gledali čudnimi pogledi i majali glavon, a nešto su i prston vrtili oko glave, na onom mistu di normalan čovik ima mozak. Pari mi se, tako oni odajedu poštovanje ljudim ča obrezivadu mandarine ko ja ...

To je uglavnom sve ča san se doli pametnega naučija, jerbo nisan jema puno vrimena.