Novica iz 1914. godine (4. dio)
neznam kako sam dugo tu ležao kad eto Alvađ vodi konja i ide k meni upita me štaje samnom izpripovjedam mu ukratko sve, a on dobra duša priveza konja za dudu i kaže, sad ču ja doči, te ode u selo, za pol sata se vrati noseč u feldflaši rakije i koješta za jesti, stade se oko mene baviti dok me nije napojio i malo nahranio onda se malo okrepljen dignem i tako podjemo u selo tražiti naše drugove, što nam je ubrzo i pošlo za rukom, od jednog civila koji je bio kao kočijaš snama u srbiji, dobio sam šešir, on je naime u Šabcu uzeo sebi njih više, pa tako mije mogao jedan odstupiti, to meje malo tješilo što nisam sam bez kape ostao, bilo nas je više, a medju nama i Havliček.
kad stigosmo u kuču gdje se je satnija nastanila, namjesti mi Alvađ od sjena baš ugodan ležaj metne kraj mene flašu sa rakijom i kaže, ti počivaj i po malo pij rakiju aja ču namiriti konja i gledati štogod za večeru, tako i bude oko 9 sati evo mog Alvađa sa punom šalom gusjeg mesa i čorbe, to meje prilično izlečilo, jer drugi dan sam več zadovoljan hodao po selu, od oficira nitko nije bio snama samo Otto Žerdik koji nas treči dan odvede u Rumu gđe sam nabavio pušku kapu i telečak.
U rumi smo se zadržavali 3-4 dana a onda stigne zapovjed da idemo opet u šabac jer polovica je našeg bataliona ostala preko a druga polovica u kojoj sam ja bio treba dase priključi i da nanovo odpočnemo bitku. most kod Šabca je medjutim bio opet popravljen i kad smo stigli do njeg dodje zapovjed da sve mora iz srbije van pošto od silnih mrtvih jako smrdi i bojati seje dače preko biti kolere i tako se je iz šabca dobavilo sve štaje bilo vrednije a medju inim i 300 komada debelih svinja, koje je Bunjevac sa još dva momka uzeo na brigu i otjerao u Mitrovačku kaznionicu a naš batalion se smesti od sela jarka do mitrovice kao poljska straža uz savu.
1 satnija u kojoj sam ja bio bila jest uprav kraj Mitrovice a pošto nisam još ništa mogao kuči pisati jer je bilo zabranjeno zamolio samjednog Mitrovčana da odnese jednu cedulju Mariški Veberovoj u kojoj ju zamolih da ona piše kuči gđe se ja nalazim, što je ista odmah i učinila i tako deseti dan kako smo uz mitrovicu bili, jednog jutra doživih ugodno iznenađenje. jer me posjeti moja mila mamica i šogor i Pfeifer, ah to bijaše ugodno kad nakon toliko patnja nekog vidih koji za mene osječa, skoro do večera ostadoše kod nas, a onda se razstadosmo, žalosno sam gledao za mojom dragom mamicom, dok se ne izgubiše u gradu Mitrovici.
Drugi dan u večer oko 11 sati počelo je neko tajno gibanje i svatko je osječao da čese nešto izvanredna dogoditi, i naša 2 stara topa počeše na na srbsku Mitrovicu pucati, uto vreme sam bio ordonanc kod satnije, zato me pošalje zapovjednik satnije k topdjijama da ih pitam na koga i zašto pucaju, odgovoriše dasu spazili u maloj t.j. srbskoj Mitrovici veče mase srbskog vojničtva i da na njih pucaju, javih zapovjedniku što sam čuo i tad čekasmo dalje štoče biti več u zoru oko tri sata čulo seje na našem levom krilu žestoka pucnjava, a kašnje se pomešahu i srbski topovi.
skocali smo na drveče uz cestu i gledali šta to biva, ja sam na svoje oči vidio kako kugle iz srbske mašin gevere padaju pod obalu i u vodu pucali su prikratko drugi su tvrdili da vide kako rojna pruga ide od jarka prema Mitrovici, uto evo jednog bicikliste iz Mitrovice ustavismo ga stražmeštar pregleda propustnicu koja je bila nemački pisana a stražmeštar nije znao nemački ipak reče da je u redu i pusti ga da ide prema neprijateljskoj rojnoj prugi nakon pol sata ugledamo gđe naš biciklista vodi ispod ruke jednog financa a jedan financ riva bicikl i prati ih kad stigoše do nas izvjesti zdravi financ sliedeče.
Ja i moj drug bili smo u našoj stražarnici koja je uz savu u službi oko tri sata spazimo na srbskoj strani u vrbiku gibanje a kašnje spazimo da turaju čamce u vodu i stanu se u iste ukrcavati na to otvorismo na njih vatru ja i moj drug toje dalo povod dasu i srbi žestoko na nas počeli pucati i mog druga na dva mesta raniše jasam držao vatru dok sam imao naboja a kad ih je nestalo povezah drugu rane i povedoh ga kroz grabe i zaklone do caste, ubrzo najuri ova izdajica na biciklu, ustavih ga pregledah papire i pronađoh dasu falsifikati kad pregledah torbu mu nađoh bombe, njegov put k neprijatelju bombe i neveljavi papiri izkazuju dosta da bi ga kao izdajicu na mjestu ubio da sam još imao naboja.
ranjenog financa preuzmu naši saniteci a zdravi otjera izdajicu u Mitrovicu uto se stadoše po malo kupiti oko nas vojnici od 3če i druge satnije koji su morali bježati pred neprijateljem spočetka su ga tjeli zadržati ali kad je sila došla bili su prisiljeni uzmicati, neprijatelj se je uvjek jače približavao i naš zapovjednik izda zapovjed dase sve povuče u Mitrovicu, u gradu pričekamo dok se skupilo do 400 ljudi i onda izidjemo na cestu što vodi prema Petrovaradinu i tu čekasmo daljnje zapovjedi, na toj cesti su bjegunci iz Mitrovice bježali u unutrašnjost slavonije ito bijaše žalostan prizor, žene i djeca natovariše na dečja kolica nešto odjela jedni nose što možeju pa se žuriju jedni opet na koli voze pa teraju što god mogu konji bježati a sve se dere plače uzdiše Bogu moli i bježi svatko bi rada prvi biti baš žalostan prizor, ja ležim u šamcu pod dudom i sve to gledam i mislim Bože kako bimi bilo da i moji tako moraju bježati, promatrajuč tako tu sirotinju ugledam jednu gospoju i dvoje mužkih djece kako nose nešto odjela i žure se prema brdima, djeca nemogu tako brzo iči kao gospoja, stoga ona višeput staje djecu čeka i zove ih da se žuriju pošto mi gospoja i djeca izgledahu poznati upitam večeg dečka za ime i tako saznadoh daje njihova Majka iz Miholjca kči Veberova uto se i ona pomješa u razgovor, čas dva, i oni se udaljiše ni sami neznajuč kuda.
(Nastavit će se ...)
