Romanom prvijencem „Po šumama i gorama“, Milenko Bodirogić navikao nas je na posebno putovanje pričom kroz istoriju, ali i prostor koji smo znali i zvali, a što ga ne bi i dalje zvali, Jugoslavija. I za mrvu nije dobio NIN-ovu nagradu. Milenka to nije obeshrabrilo i nastavio je tamo gdje je stao sa junacima prvijenca, samo je suzio životni prostor sa jugoslovenskih planina na planine u okolici Tuzle koje su svjedočile Husinskoj buni, Tuzlanskoj koloni i, na kraju, masakru na Tuzlanskoj kapiji.

U opisu stoji da autor čitaoce vraća do 1920. godine, tragajući ka vezama iz tog perioda i kraja 20. veka, ali i naše epohe. Ovaj roman je svjedočanstvo koje nam, kao i često u knjizi pominjana slika „Autoportret sa spomenicom“ Ismeta Mujezinovića, govori o svemu onome što je uticalo da veliki jugoslovenski slikar smalaksalo zastane i upozori društvo na stranputice kojima je krenulo …

INTERVJU – MILENKO BODIROGIĆ: „Namerno obezvređuju prošlost i menjaju sećanja“

I ovaj roman je ušao u uži izbor žirija za regionalnu književnu nagradu koja nosi ime Meše Selimovića, nagradu koja se dodjeljuje za najbolji roman objavljen na govornom prostoru Bosne i Hercegovine, Hrvatske, Srbije i Crne Gore.

Milenko Bodirogić s Ramizom Berbićem, bivšim rudarom, danas mirovnim aktivistom (FOTO: Dejan Kožul/Lupiga.Com)

Sam naslov romana je znakovit jer prepliće ekavicu i ijekavicu.

- Zove se „Pesak Pjeskare“ zbog toga što sam ja ekavac koji se sticajem čudnih porodičnih okolnosti našao u Tuzli na par meseci, a ispostavilo se da sam tamo ostao 12 godina. Pjeskara je jedan lokalitet u Tuzli. Međutim, nije to kompletno objašnjenje. Oni koji su čitali moj prvi roman „Po šumama i gorama“ znaju da tamo postoji jedan lik koji se zove Rajić i koji je izbeglica iz Bugojna. Onda mu se dogodi moždani udar i počinje da govori ijekavicom i uz to da koristi kroatizme koje je nekad koristio. Moja namera u pisanju je da održim bar prisenak onog što se nekad zvalo srpsko-hrvatskim jezikom i volim da kažem da namerno prljam ovaj novokomponovani jezik. Zato „Pesak Pjeskare“.

Nekako se svi vaši likovi vraćaju u Bosnu. I Rajić u prvom romanu, ali i pripovjedač u „Pesku Pjeskare“, kao u onoj pjesmi „Vraćam se majci u Bosnu“? Razlika je što se sad vraćamo u 1920. godinu i vrijeme Husinske bune, a i geografski je smanjeno područje hodočašćenja likova po planinama na Konjuh, Ozren i Majevicu. I kroz priču o husinskim rudarima, njihovu borbu, sagledavamo i raspad društva.

- Postoje dve dimenzije. Jedna je što ja u Husinskoj buni na neki način uočavam obrasce zla koji su se ponavljali i za koje mislim da postoje i danas. Kad se prođe pored onog „ćacilenda“ u Beogradu to ne može da nas ne podseti na Narodnu gardu iz Husinske bune koja je takođe bila sastavljena od ljudi koje je država korumpirala koncesijama za eksploataciju soli, uglja, ili su to bili neki lokalni žbiri, doušnici ... Skoro smo bili svedoci da je naša država takve ljude korumpirala koncesijama za prodaju narkotika, sa Belivukovim klanom. A tu je i onaj srednji period sa „tirgovima“, „žutim osama“, „belim orlovima“ i kako su se sve već zvale te paravojne formacije, u tome nalazim zajedničku os, matricu koja se ponavlja. Drugi razlog je što vi ne možete zamisliti taj lokalitet bez Husinske bune. Husinska buna se završila 1920. godine. Taj duh otpora je nastavio da živi i 1941. godine, vi imate u Husinu deset mladića koji su sinovi rudara iz Husinske bune. Oni odlaze i prijavljuju se u ustaše i kad dobiju odeću i oružje, oni u avgustu, na praznik Velike Gospe odlaze u partizanski odred. Iz te Husinske rudarske čete imate tri narodna heroja, što je neverovatno. Na osnovu tragične smrti Peje Markovića je nastala i pesma „Konjuh planinom“ jer je prvi poginuo već 1941. godine. Onda dolaze devedesete i novi nacionalisti – SDA, SDS, HDZ u Husinu ne mogu da organizuju svoj miting. Stanovnike to ne zanima. Rezultati prvih izbora su mi ulivali nadu jer se u Tuzli dešavalo sve suprotno. U tuzlanskoj skupštini nakon prvih izbora imate 65 poslanika leve i građanske opcije. Ne treba zaboraviti da je Tuzla na popisu 1991. godine imala 20 procenata Jugoslovena. Naravno, rat u Tuzli izgleda drugačije nego što je izgledao u ostatku Bosne i on je okarakterisan nečim što se zove „tuzlanski način“. Bio je pokušaj da se sačuva jedan građanski način života, pri čemu su onda Tuzlaci imali problem, ne samo sa podrazumevanim neprijateljima, nego i sa vladom u Sarajevu koja je na njih vršila pritisak, kako je rekao jedan poslanik da „crvenu Tuzlu pretvori u zelenu“. Sve ovo potiče iz vremena Husinske bune i taj proleterski način života, ako ste živeli u Tuzli vas nije mogao mimoići.

Često ponavljate fenomen da Tuzla tone. To je ujedno i metafora, pa ne tone samo fizički, rekao bih, kao i ostali gradovi po BiH ali i van BiH?

- Tuzla je imala taj fenomen zbog crpljenja slane vode decenijama. Tuzla je počela da tone i to tamo gde je bila najlepša – tonula je stara čaršija, koja je činila pravi izgled grada. To kad se izražava u metrima izgleda neverovatno. Moglo se desiti da grad potone za čitav metar u toku godine. Postojala je jedna stara kuća Andrića u ulazu u srpsku čaršiju. Kad sam ja tamo živeo ona je imala metar na fasadi koji je pokazivao nivo tonjenja. Kuća je potonula, nestala je u zemlji. Srušila se i katolička crkva, srušio se toranj. Mislim da su pravoslavnu stavili na neke hidraulične temelje i da je zbog toga ostala, ali grad je, i sad kad odete u centralni deo, strašno ruiniran. Na trgu je srušena zgrada opštine, predivna biblioteka. To su sve bile lepe zgrade. To tonjenje kao manifest je jedno, a drugo je da mislim da su, na žalost, svi gradovi bivše Jugoslavije potonuli. Ako ima neke satisfakcije, čitao sam da je Tuzla bar pokazivala otpor, da nije hrlila u to tonjenje.

Dosta vremena ste provodili u Tuzli istražujući istorijske okolnosti koje ste preplitali sa tri glavna lika.

- Bio sam desetak puta u Tuzli, išao sam i u Kantonalni arhiv, u Univerzitetsku biblioteku „Derviš Sušić“, u Muzej istočne Bosne. Pogotovo je bilo značajno da proučim novine koje su izlazile u Tuzli devedesetih. Otkrio sam fenomen Zmaja od Bosne, tog užasnog nacionalističkog lista koji je finansirala SDA iz Sarajeva, koji je čak zaobilazila lokalne strukture SDA u Tuzli. To je list koji je širio neverovatnu mržnju. Sa druge strane, taj Zmaj od Bosne imao je kontratežnju u Frontu slobode. To je list koji je osnovan kad je Tuzla prvi put oslobođena, u septembru 1943. godine i izlazio je u crvenoj i crnoj boji. Zmaj je osnovan septembra 1992. godine i štampan je u zelenoj i crnoj boji. Očito je opet bila ta igra oko crvene i zelene Tuzle. Za vreme rata Front slobode nije izlazio jer nije bilo papira, niko nije mogao da ga štampa, a Zmaj je izlazio u 10.000 primeraka. Delio se besplatno i taj list je naneo mnogo zla. Ali u Tuzli su leve i građanske snage stalno pokušavale da naprave kontrateg jačim, organizovanijim, opremljenijim i, po meni, u velikom broju slučajeva su uspeli.

Knjiga prati tri prijatelja od rane mladosti, razvoj njihovog odnosa, pa na kraju i sam raspad prijateljstva. Kao i likovi u „Šumama i gorama“ obilaze planine koje smo naveli, pa i Partizansko groblje u samoj Tuzli gdje se danas nalaze i grobovi stradalih na Tuzlanskoj kapiji, 25. maja 1995. godine. Taj dan, kao i dešavanja na Brčanskoj Malti, kad se povlačila JNA, posebno su bitna za Mensura, jednog od trojice likova.

- Mislim da se nikad ne bih usudio to pišem o tome i o Tuzli da nisam živeo tamo i da ja taj grad ne shvatam kao svoj grad i da ne mislim da imam pravo da govorim i o tako užasnim stvarima kao što je bio sukob na Brčanskoj Mati, to je 15. maj 1992. godine i onda masakr na Kapiji koji se desio na Dan Mladosti, tri godine kasnije. U tom Mensurovom ludilu koje se pojavljuje u knjizi su ta dva datuma jako bitna. Od 15. do 25. maja ima neke lucidne intervale u kojima uspeva da komunicira sa svetom. Pred tim ostanete zatečeni i onda taj zločin na Dan mladosti sam mogao samo da prikažem kroz Mensurovo halucinantno viđenje, kao viđenje nekog ko je na rubu ludila. Nemoguće je da drugačije prikažem preko 70 iskasapljenih tela u jednoj večeri.

Naslovnica Bodirogićeve knjige (ILUSTRACIJA: Orfelin izdavaštvo)

Pripovjedača nigdje ne imenujete. Nazivate ga fakirom, pa i kopiletom, iako su mu roditelji živi. A i to mi izgleda kao metafora svih nas koji smo rođeni u Jugoslaviji i koji smo ostali bez države u kojoj smo rođeni?

- Pripovedač dolazi u Tuzlu sa nekim nejasnim osećanjem da je siroče, kad su ga roditelji odbacili. Da je orfelin, kako on kaže, a onda s vremenom saznaje da možda postoji još nešto gore, a to je kopile. Ruku na srce, ja osećam da je naš položaj u svetu, pogotovo danas, položaj orfelina i kopileta.

Posebno je interesantan lik Bogdana, koji je u neku ruku ono što je većina ljudi ovdje prošla. Od otvorenog i radoznalog mladića dolazi do preobraćenja u vjernika Srpske pravoslavne crkve, gdje veliku ulogu igra određeni vladika zvorničko-tuzlanski.

- Neko mi je zamerio da šta ja imam protiv obraćenika. U čemu je tu problem? Nemam ja ništa protiv, ali kod nas se uvek dešava ista stvar. Svi to rade na isti način. Bogdan ima bolesnu sestru i neku fiks ideju da bi nekom svojoj žrtvom mogao da je spase. I onda nalazi put preko isihazma do pravoslavlja, do vladike zvorničko-tuzlanskog i to je toliko banalno da vas boli jer slutite da taj čovek je zaslužio mnogo više. Kad odustane i od pravoslavlja nije mogao da se oslobodi straha obraćenika, za koji naravno, zaslužan episkop zvorničko-tuzlanski.

Kroz lik Mije Dikovića vidimo tragiku pojedinca, odnosno građanina Tuzle koji su ipak bili primorani napustiti je. Krenuo je za Novi Sad, ali nije stigao. I stalno preplićete tu Vojvodinu sa Bosnom, pa čak navodite da je šest vojvođanskih brigada oslobađalo Tuzlu u Drugom svjetskom ratu.

- Zanimljivo je da Mijo Diković i tetka pripovedača ostaju u Tuzli sve do 1996. godine kad se rat već završio. Većina Srba je iz Tuzle izašla u aprilu i maju 1992. godine. Oni koji su ostali su sačekali kraj rata. Tako se tetka vraća u Novi Sad, a on kreće za njom jer je trebao da osigura taj stan koji su imali u Tuzli i na jedan čudan način skončava u Bijeljini. Meni je taj njegov kolaps u Bijeljini, to bauljanje po pijaci dalo mogućnost da na neki način postavim u odnos Tuzlu i Bijeljinu, šta su jedni pokušavali, a šta drugi. Tako da je Bijeljina prirodno mesto gde se umire i gde Mijo mora da skonča, odakle ne može da izađe.

Mijo je pogrešan i u Tuzli, i u Bijeljini. To je njegova tragedija i tu ponovo vraćate Zmaja od Bosne i priče o tome ko je pravi, ko nije pravi, i gdje tragediju društva sagledavamo kroz njega.

- U tim scenama sa Mijom Dikovićem u Bijeljini se pojavljuje nešto što bih nazvao unutrašnjim apartidstvom, što je specifična pojava pogotovo u Bosni. Vi niste promenili zemlju, granice su iste, ali se osećate kao unutrašnji apatrid. To je strašno neprijatno osećanje iz kog je teško izaći i ne postoji sredina u kojoj se ti ne bi osećao tako. I to je Mijin problem.

Zaključio bih ovo pričom o solidarnosti i vratio nas ponovo među husinske rudare i njihov značaj kad su rudari iz Trbovlja, Slovenije došli u Tuzlu, da bi zamijenili otpuštene rudare koji su bili u štrajku. To im nisu uzeli za zlo. Naprotiv. Stali su u njihovu zaštitu kad je trebalo.

- Suština Husinske bune je u tome. Slovenci su u Tuzlu došli 1919. godine. Tad je bila zabranjena prvomajska povorka, ali tuzlanski rudar nisu hteli da pristanu na to pa su masovno otpuštani, izbacivani iz kuća. Onda su agenti rudnika Kreka išli u Sloveniju, Trbovlje i vrbovali ljude lažnim obećanjima. Došao je priličan broj Slovenaca koji su se uselili u kuće bosanskih rudara koji su bili proterani. Slovenci su u tom trenutku štrajkbrejkeri. Kako je vreme prolazilo upoznali su se i shvatili da imaju iste probleme. I sad, u jeku Husinske bune, okružni načelnik, Dimitrije Grudić, naredi proterivanje svih stranaca, što je bilo protivzakonito jer to se moglo odnositi na Franju Rezača, koji je Čeh, ali u to vreme je bila Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca, pa oni nisu stranci. Ovi su tumačili da je stranac svako ko nije iz tuzlanskog okruga. Onda tuzlanski rudari uzimaju Slovence i odlaze sa njima u Husino, Lipnicu i još neka sela i ujutru, 26. decembra, kad dođu da uruče rešenja o progonu, kolonija je prazna. To je odlučujući momenat kad Grudić pređe na primenu nekontrolisane sile, kad angažuje vojske, žandarme, policiju i naročito kad organizuje narodnu gardu. Rudarima se nije smelo oprostiti taj gest solidarnosti i empatije jer to je u Grudićevim očima bilo previše, to je dokazivalo da su rudari ljudi. Ima ono kod Tolstoja kad tvrdi da kad osećamo bol znači da smo živi, a kad osećamo tuđu bol onda smo ljudi. E, to se desilo sa tim činom solidarnosti husinskh rudara i od tog momenta više nema povratka za njih. Na njih se sruči ta sila oružja i to traje još dve godine sa suđenjima, premlaćivanjima ...

Lupiga.Com

Naslovna fotografija: Dejan Kožul/Lupiga.Com

Sviđa vam se ono što radimo? Želite više ovakvih tekstova? Možete nas financijski poduprijeti uplatom preko ovog QR koda. Svaka pomoć onih koji nas čitaju, čitateljice i čitatelja poput tebe, uvijek je i više nego dobrodošao vjetar u leđa.