Nedelja, 6. april 2025.

Tokom mog prvog dužeg boravka u Berlinu 2006. godine, poneo sam sa sobom roman Alfreda Döblina „Berlin, Alexanderplatz“, kaleidoskopski roman izgrađen na kolokvijalnom jeziku. Želeo sam da ga ponovo čitam na licu mesta, ali sam shvatio da je stari Alexanderplatz, kakav je Döblin poznavao, nestao. Trg je i 2006. godine nosio sve estetske promašaje DDR-a. I danas je tako. Iako se Nemci trude da uklone sećanja na DDR, sa Alexanderplatzom nisu znali šta da rade. Uprkos tome, ljudi vole ovaj neugledni, ali živahan trg. Sede na klupama ispred obližnjeg kafića i posmatraju. Nešto ih privlači ovde, ali ne mogu da shvatim šta. 

Voleo bih da prepoznam savremenog pandana Döblinovom junaku. Današnjeg Franza Biberkopfa. Junak romana, nakon ubistva, želi da postane dobar čovek, ali mu to nikako ne uspeva. Okruženje mu to onemogućava. Pomiruje se sa sudbinom i prepušta se toku. Biberkopfovu sudbinu zapečatilo je stanje weimarske Nemačke. Ponovnim čitanjem romana, ne mogu da se oslobodim misli da Biberkopfova sudbina iznosi nekoliko zloslutnih misli o sudbini evropskog čoveka. Da li se nad celom Evropom nadvija period karakterističan za Weimar koji najavljuje kolaps demokratije? Klackalica se njiše tamo-amo, ponekad opasno, ponekad se nadam da će se smiriti barem na desnom centru, ali ni tamo ne uspeva da se ustali. Sećam se da je Günther Grass upravo Döblina nazivao svojim uzorom i prethodnikom. Da, veliki pisci imaju uzore i prethodnike, prosečni se hvale originalnošću. Grass se držao Döblinove aksiome: roman i poezija nisu čačkalice i grickanje noktiju, već – javna stvar. Vredi razmisliti o tome na pragu post-Weimarske Evrope.

Utorak, 8. april 2025.

Autobus na duge relacije krenuo je u nedelju popodne, pogledao sam kroz prozor sa osećajem da poslednji put vidim Berlin. Oproštaj od omiljenih gradova, kao što sam se u protekloj deceniji redom opraštao od prijatelja. Kao mlad uživao sam u užurbanim trgovima, a u poslednje vreme se kao kod kuće osećam na pustim trgovima obavijenim polumrakom. Osuđen sam da sasvim sam u sutonskom svetlu tugujem. Trgovi i ulice se polako prazne. Autobus napušta grad, napolju je potpuni mrak. 

"Nešto ih privlači ovde, ali ne mogu da shvatim šta." (FOTO: Ivor Fuka/Lupiga.Com)

U ponedeljak, čim sam stigao u stan, na ulici su se pojavili demonstranti. Iz natpisa sam shvatio da marširaju zdravstveni radnici. Jedan prozor mog stana gleda na bučnu raskrsnicu bulevara, drugi na igralište i zgradu Ministarstva unutrašnjih poslova. Godinama gledam oba prizora, ali nikada nisam morao tako često da gledam kroz prozor kao ovih meseci. Kolona demonstranata prolazi bulevarom, iz dvorišta zgrade Ministarstva unutrašnjih poslova kreću vozila policije spremne za intervenciju. Nikada nisam video toliko policajaca i žandarma sa štitnicima za lice i kacigama kao ovih meseci. Stigao sam. U Srbiji je situacija nepromenjena.

Četvrtak, 10. april 2025.

Danas pisati gotovo znači ponovo učiti da se živi. Nekadašnje istine se preokreću. Ovo više nije politički haos, već, rečima Lőrince Szabóa, haos srca.

Subota, 12. april 2025.

Danas je u Beogradu održan masovni protest podrške Aleksandru Vučiću i odbrani Srbije. Prema Arhivu javnih događaja, prisustvovalo mu je 55.000 ljudi, dok su Vučić i policija tvrdili da ih je bilo 145.000. Beskrajne kolone autobusa dovezle su masu u Beograd, gde je predsednik Vučić objavio zahtev okupljenih: da vlasti prekinu terorizam koji se događa poslednjih meseci. Pozvao je svoje pristalice da se obračunaju sa „obojenom revolucijom“. Njegov govor ukazuje na to da će vlada pooštriti mere i obračunati se sa pokretom koji on naziva „obojenom revolucijom“. Predsednik Vučić želi da unese novu energiju u javni život, verovatno zato što smatra da dosadašnja nije dovoljna. Njegovu politiku podržavaju sa više strana. Predsednik Putin poručio je da u svemu podržava srpsku vladu, a na tom skupu u Beogradu emitovana je poruka Viktora Orbana na velikom ekranu: „Niste sami, vaša borba je i naša borba. Srpski rodoljubi mogu da računaju na mađarske rodoljube. Živeo predsednik Vučić, živela Srbija!“ Nakon tog zaključka je postalo nemoguće postići kompromis sa studentskim pokretom, iako je predsednik Vučić to u početku najavljivao. 

Postoji bojazan da u srpskom društvu ne postoji srednji put: ili pobeđuje jedna strana, ili druga. To je apsurdno, jer u osnovnim pitanjima – pristupanje EU, zaštita Kosova i prijateljski odnosi sa Rusijom – postoje samo nijansirane razlike između stranaka na vlasti i opozicionih partija. Naravno, u toj borbi vlast koristi državnu silu kako bi ugušila studentske proteste. To je i sam Vučić najavio: država će upotrebiti sva zakonita sredstva kako bi se odbranila od terorista. Već time što koristi reč „teroristi”, ukazuje na prirodu sredstava koja namerava da upotrebi. Ali ostaje jedno pitanje. Tokom ovih meseci u Srbiji je rođen novi generacijski mit. Taj mit se ne može uništiti silom.

Nedelja, 13. april 2025.

Slede dani koji mogu biti zabrinjavajući. I ranije je bilo masovnih protesta u Srbiji, ali su brzo splasnuli. Prihvatao sam ih bez zabrinutosti. Nezadovoljstvo je kucalo na vrata, ali protesti nisu bili dugotrajni, tim pre što je srpska vlada, zahvaljujući velikom evropskom ekonomskom usponu posle krize 2008. godine, mogla da se pohvali brojnim uspesima. Do kineskih kredita se lako dolazilo, što je omogućilo spektakularna infrastrukturna ulaganja. Kineski i zapadni investitori, zahvaljujući povoljnim uslovima, državnim subvencijama i jeftinoj radnoj snazi, nadmetali su se u ulaganjima u Srbiji. Životni standard se poboljšao, što je otupelo oštricu političkog nezadovoljstva. Ljudi su se još uvek sećali bede devedesetih, pa je izgledalo da Srbija, iako sporo, ipak ide ka EU. Predsednik Vučić je više puta izjavio da je Srbija ušla u zlatno doba. Police u prodavnicama više nisu bile prazne, penzije su redovno isplaćivane, građani su mogli da putuju u zemlje Evrope bez viza. 

Međutim, evropska ekonomska kriza posle pandemije zahvatila je tokom dvadesetih i Srbiju. Po inflaciji, Srbija se našla u evropskom vrhu, dok je rat u Ukrajini doveo u pitanje politiku ravnoteže koju je Srbija sprovodila između Rusije i EU. Zbog ekonomske krize, strani investitori su počeli da se povlače. Socijalne razlike su se sve više produbljivale. Tome se pridružila i nestabilna pozicija srednje klase koja je polako nastajala. U ekonomskoj krizi su građani postali osetljiviji na sveprisutnu korupciju, što je i predsednik Vučić primetio, pa je u tim kritičnim danima najavio nemilosrdnu borbu protiv nje – borbu koja je trajala samo nedelju dana. Nekoliko manjih riba je uhvaćeno, ali suđenja još nema. Čini se da je i to zamrlo. Narativ o zlatnom dobu počeo je da gubi kredibilitet. Globalna situacija je postala nestabilnija, a to je na površinu izbacilo postojeće, ali do tada prikrivene sukobe, uključujući i nesahranjenu prošlost, rane i posledice jugoslovenskih ratova.

Ponedeljak, 14. april 2025.

Posle duže bolesti preminuo je književnik Filip David. Možda niko nije tako taktično i dirljivo pisao o jevrejskoj sudbini kao on, stavljajući je u kontekst univerzalnih ljudskih sudbina. Njegov roman „San o ljubavi i smrti”, na primer, suprotstavlja snagu ljubavi užasima istorije, dok u svom briljantnom eseju „Porodična hronika” razotkriva istoriju progona svoje porodice za vreme nacističke vladavine. Porodica beži od nacista seljakajući se između Beograda i Srema. Nije nevažno ni to što ih je, u vreme antisemitske histerije, skrivao čovek nemačkog porekla, rizikujući sopstveni život. Otac mu se na kraju pridružuje partizanima i prilikom oslobođenja Novog Sada, 23. oktobra 1944. godine, među prvima je ušao u grad. Filip David je tada imao četiri godine, a ja tri – pisao sam o tome u svom dnevniku jednog četvrtka, 20. maja 2020. godine: „Došli smo sa različitih strana, a završili na istom mestu. On Jevrejin, ja pripadnik mađarske manjine. Često imam osećaj da se, zbog zajedničke istorije, bolje razumemo nego što mislimo. U to vreme mog oca su oslobodioci osudili na prinudni rad. U Vojvodini su formirani logori smrti za Nemce i kopane su masovne grobnice za Mađare. Majka mi je bila srećna jer se otac vratio živ iz prinudnog rada. Tako je za nas počelo oslobođenje. Vremenom su se stvari opustile, 1956. sam bio gimnazijalac u Novom Sadu i nijednog trenutka nisam sumnjao u socijalističku budućnost. Moje sumnje su sazrevale polako, ali to je već druga tema. Sa Filipom Davidom spojila me je književnost. S velikim zadovoljstvom sam čitao njegovu zbirku pripovedaka 'Bunar u mračnoj šumi' (1964), a on je govorio pohvalno o mom romanu 'Memoari jednog makroa'. Često smo se viđali, dobro smo poznavali misli onog drugog. 1992. smo zajedno dospeli na crnu listu Miloševića, zajedno smo izbačeni sa svojih radnih mesta. Zajedno smo nastupali na tribini Druge Srbije koju je osnovao Radomir Konstantinović. U oktobru 2002. godine Filip David i ja, zajedno sa Mirkom i Milanom Đorđevićem, Draganom Velikićem, Predragom Čudićem, Vladimirom Arsenijevićem, Bogdanom Bogdanovićem i Radmilom Lazić, potpisali smo proglas kojim smo upozorili javnost na širenje ekstremnog nacionalizma, populizma i nacističkih ideologija. Nažalost, potpisalo nas je samo sedmoro – neki kažu prerano, ja kažem – na vreme. Naglasili smo da nije dovoljno srušiti Miloševića, već da je neophodno promeniti ceo sistem. Ne mogu ni da nabrojim koliko puta smo od tada zajedno nastupali. S dubokom zahvalnošću i poštovanjem sam prihvatio pohvale koje mi je Filip David uputio na predstavljanju mog romana 'Balkanska lepota ili Šlemilovo kopile' u beogradskom Parabrodu. 'Kod nas je malo pisaca koji mogu da se pohvale ljudskom i intelektualnom veličinom. Végel je jedan od njih' – rekao je. Sa zahvalnošću, ali i sumnjom, prihvatio sam tu pohvalu, jer iskreno verujem da je on mnogo više zaslužio te reči nego ja. Zato sam u svom dnevniku ispravio njegovu rečenicu: 'Kod nas je malo pisaca koji mogu da se pohvale ljudskom i intelektualnom veličinom. Filip David je jedan od njih.“ 

Kao da se bavljenje politikom razlikuje od pisanja pesama, i kao da pisanje pesme nije drugi način političkog delovanja (FOTO: Duško Medić/Lupiga.Com)

Na moju veliku radost, budimpeštanski časopis Szombat preneo je moje zapise iz dnevnika povodom smrti Filipa Davida. Njegovo ime se često pominje uz Danila Kiša i Mirka Kovača. Sva trojica su kritički gledali na zvanične ideologije svog vremena. „Čas anatomije“ Danila Kiša nije mogao da bude objavljen u Beogradu, već u Zagrebu, na predlog Miroslava Krleže. Mirko Kovač je bio primoran na emigraciju. Filip David je izabrao unutrašnju emigraciju i mogao je da objavljuje samo u „sumnjivim“ nezavisnim forumima. Zvanične institucije su ponašanje sve trojice smatrale skandaloznim. Zašto? O tome svedoče njihova dela. Danilo Kiš je u „Času anatomije“ napisao šta nas čeka ako ne budemo oprezni. Mirko Kovač je već svedočio o vremenu koje je nastupilo – o svemu čega se Kiš plašio. Nije štedeo ni intelektualce – jedna njegova knjiga nosi naslov: „Elita je gora od rulje“. Obojica su napustili ovaj svet, Filip David je ostao sam. Branio je svoja uverenja i sećanje na svoje preminule prijatelje pisce. „Tamo su moji prijatelji i neprijatelji govorili da nisam političar i da bi trebalo da prestanem da se bavim politikom i da se posvetim pisanju pesama i romana. Kao da se bavljenje politikom razlikuje od pisanja pesama, i kao da pisanje pesme nije drugi način političkog delovanja. Orwell je otišao još dalje i rekao da je sve što je napisao, a da nije povezano s politikom, zapravo prazna kićenost i puka brbljarija. 

Otišao je veliki pisac koji nije voleo brbljanje ni kićenost, a baš to je danas sve traženije.

Utorak, 15. april 2025.

Više me ne iznenađuje kada kasno uveče ili rano ujutru čujem sirene policijskih vozila. Naučio sam da pravim razliku između interventne i žandarmerije spremne za upad. Više se ne zgražavam ni kada političari koriste teške izraze. Izdajnici, pučisti, a najnovije i bezbroj puta dnevno – teroristi. Ovih dana zvanična naracija je o terorizmu. Zemlja proživljava zloslutnu dramu koja kod mnogih budi pitanje – da li je kompromis bio moguć? 

U prvoj polovini januara ni ja to nisam isključivao. Ako Srpska napredna stranka zaista uživa poverenje velike većine, zašto ne bi učinila ozbiljnije ustupke? Jer većina ima obavezu da uvažava i prava manjine. Samo jake stranke mogu da prave kompromise. Sada, međutim, nema više smisla razmišljati da li je platforma studentskih protesta bila prikladna za prevazilaženje tradicionalnih podela i stvaranje novog društvenog dogovora koji bi ubrzao pristupanje Srbije EU. Vredi se time baviti zato što se današnje podele mogu pratiti još iz vremena socijalizma. Postojalo je jedno krilo koje je bilo zapadno orijentisano, reformističko, modernizacijsko, i drugo, koje je bilo tradicionalno, autoritarno i proruski orijentisano. Maršal Tito je uspevao da ih kombinuje, ističući čas jedno, čas drugo. Nakon 1989. godine i pada režima u Istočnoj i Centralnoj Evropi, Srbija nije sledila susede – pobedila je ideologija Memoranduma SANU. Prva je u regionu krenula putem populizma s Miloševićem. Nakon njegovog pada, Đinđić se odlučio za zapadnu orijentaciju, a nakon njegovog ubistva i kratkog razdoblja nestabilnosti, vlast preuzima SNS. U spoljnoj politici nastavili su Tadićevu formulu: i EU, i Kosovo, i Rusija. Ali u unutrašnjoj politici nije došlo do obnove, jer se vladajuća elita formirala devedesetih. Mnogi njeni istaknuti članovi bili su vodeće ličnosti Miloševićevog režima, koji su se delimično odrekli prošlosti – ali samo delimično. To se vidi i po tome što su osuđeni ratni zločinci i istaknuti predstavnici tog režima sve više poštovani, a desničar Vojislav Šešelj sve više prisutan na provladinim nacionalnim televizijama. Ne krije da je zadovoljan politikom SNS-a. 

Jedan od najglasnijih propagandista Miloševićevog režima, Pink televizija, postala je najveći Vučićev saveznik. Ne čudi, jer je vlasnik ostao isti. Vučić mu je na proslavi jubileja lično uručio poklon. Nije nevažno ni to da su male desničarske partije, koje su Vučića u početku nazivale izdajnikom, s vremenom integrisane u SNS, shvativši da se ta partija s desna ne može napasti. Opozicione stranke su se međusobno prepucavale, građani su zapali u apatiju, a SNS je nizao izbornu pobedu za pobedom. Pritom su postali previše samouvereni, jer nisu shvatili da nisu oni pobedili, već apatija. Ubedljive pobede onemogućile su ih za kompromise – koji su korisni za svaku dobru vladu.

Lupiga.Com

Naslovna fotografija: Pixabay

Sviđa vam se ono što radimo? Želite više ovakvih tekstova? Možete nas financijski poduprijeti uplatom preko ovog QR koda. Svaka pomoć naših čitatelja uvijek je i više nego dobrodošao vjetar u leđa.