U Srbiji su raspisani oni izbori i strateški se pristupi i frontovi počinju kristalisati: studentski će pokret pokušati entuzijazmom da nadomesti nedostatak čiste finansijske moći, materijalne logistike, međunarodne podrške. A njih, pa i brutalne fizičke sile koja stalno stoji u plitkoj pozadini, režim ima u izobilju – ali glavna je bojazan da se sa režimske strane sprema nešto veoma podmuklo, nešto što sada ne možemo ni da predvidimo i na šta niti ćemo moći reagovati, niti ćemo imati vremena da reagujemo. Na primer, neće se libiti obilnog podilaženja „nešto skrivanijim geopolitičkim strukturama“ (poslednje je izvedeno otvaranjem izraelske fabrike dronova): cena je ozbiljna, ali je roba – zatvaranje očiju na potencijalna nepočinstva režima na sledećim izborima – neprocenjiva.

Operacije na sekundarnim frontovima nikada nisu ni prestajale, pa je tako i na frontu kulturkampfa: vojske su tu već zbijenih redova, a topovsko meso je uvek spremno da iz faze euforije uleti u fazu juriša. Poslednju je ofanzivu započeo sarajevski glumac Feđa Štukan koji je krenuo da izvodi veze između plejliste koju slušamo, inteligencije i – pretpostavljam da se uvek to nalazi na kraju štapa – generalne političke pozicije. 

Ofanziva je nastavljena oko fotografije koja prikazuje Zorana Đinđića, Borislava Pekića i Ivana Đurića koja se intenzivno šerovala na Fejsbuku. Na njoj Pekić nosi poprilično novo izdanje „Zlatnog runa“, puši dve cigarete, hodaju oni po kaldrmi Knez Mihajlove (koju je Knez Mihajlova imala poslednji put pre nekih stotinjak godina, kada je zamenjena klasičnim kolovozom), a na levoj Đurićevoj cipeli se razbacao logo Gemini, najjeftinijeg i najgoreg od svih LLM mašina za plagiranje. 

Neki vole da puše dve cigarete odjednom (AI GENERIRANO: Gemini)

Naravno, valjalo je zlokobni potpis AI-ja prepoznati i bez glumatanja Herculea Poirota: sva trojica na sebe liče više no što su zaista ličili na sebe – najsigurniji potpis veštačke inteligencije. Ali još nešto je njen potpis i u nečemu je, izgleda, bolja i od nas i bolje zna kakvi su nam kategorijski aparati uz pomoć kojih se u svetu orijentišemo – veselo se iza trojice u razgovoru (bavimo se veštačkom inteligencijom, pa možemo i da pretpostavimo temu razgovora: upravo objavljeni nacrt memoranduma SANU ili sinoć neočekivano prekinuta nekakva predstava u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, na primer) baškari i „caffe Kultura“, preciznije nego bilo koji kulturolog mapirajući tananu nostalgiju za nepostojećim vremenima koju brižno gaji generacija bumera. Pa kad smo već tu, i da dodamo: ipak je Feđa Štukan u pravu za to da se kroz plejlistu može videti svašta još dodatnog, pa tako na primer kad neko kroz plejlistu meri kvocijent inteligencije i glasačke preferencije najverovatnije je – čak i kad je, kao Štukan, okasnio nekoliko godina – bumer.

A oni se nalaze pod ozbiljnijim pritiskom poslednjih godina. Zlokobne egzistencijalne hridi nadvile su se nad životima socijalno nesigurnijih čak i u metropolama, rudimentarniji oblici siromaštva sve su vidljiviji čak i u centrima cirkulacije kapitala, mlađe generacije se nalaze pred sve mračnijim egzistencijalnim opcijama pa se u traženju odgovornih naletelo i na (ne)srećnu generaciju bumera. Ukucate li „boomer“ u Google dobićete čitav jedan paraknjiževni i paranovinarski žanr koji uglavnom beleži koliko puta više ova generacija troši no što je investirala. Trend se prelio i kod nas, pa su komentari na oba gorepomenuta fenomena prepuna preciznih referenci na godište onih koji su ih šerovali i lajkovali; a na trend se polakomila čak i veoma vešta meme stranica „Užasi postmoderne“. 

Ova se generacija – rođena između 1945. i 1965. godine – nalazi na optuženičkoj klupi po prilično ozbiljnim tačkama. Naime, rodila se i taman da izbegne izazove svetskog rata i taman da pokupi, sve do jednog, plodove države blagostanja: jeftino gorivo i energente, državu široke ruke, ekonomiju u rapidnoj ekspanziji, realnu socijalnu pokretljivost, relativno dostupne socijalne servise, javno finansirano zdravstveno osiguranje, javno finansirano školovanje, dostupno stanovanje, lakoću pronalaženja posla usled velikog rasta privreda u periodu od 1945 do 1980. godine. Za uzvrat su ostavili klimu koja polako postaje uzavrela rerna, ekonomiju koja se pretvara u piramidalnu šemu, a zucnuli nisu osamdesetih na jačanje neoliberalizma koji je proždrao pomenuti veliki klasni kompromis. Danas se, navodno, baškare u pravima stečenim pre četrdesetak godina, a bes ipak izazivaju ponajpre poprilično neopravdanom arogancijom prema svima ostalima, posebno prema generacijama koje se dave u otpadu koji su bumeri, navodno, ili napravili ili nisu prstom mrdnuli da bi ga sprečili. 

Ako mnogi vole da kažu da su generacije koje su usledile – primarno usled neoliberalnih politika – prve koje će živeti lošije od svojih roditelja, onda su bumeri navodno poslednja generacija koja će živeti bolje od svojih roditelja (tzv „tihe generacije“, valjda zbog toga što nisu ni znali koja su). Danas životare na ostacima benefita koji nikome više neće biti dostupni i koje finansiraju naknadne generacije – primarno tako što rade radikalno više za radikalno manje. Ukratko, kola su krenula nizbrdo onog trenutka kad je generacija bumera stekla status koji više nije mogao biti oduzet iz ovih ili onih razloga pa je posledično cena lagodnog života u državi blagostanja (takozvani „dugovi“, što ekonomski, što ekološki, što neki treći) navaljena na pleća onima koji su došli naknadno. Konkretna je optužnica da su se rodili pravo u privilegije; poprilično ih slabo zaslužili; nikako se nisu trudili da ih za nekog sledećeg sačuvaju, planetu digli u vazduh; a sad povrh svega kanali sve nas ostale.

Kad smo kod kanaljenja – najozbiljnija optužba tek dolazi: navodno su baš oni centralna demografska komponenta savremenih desnih pokreta (iako – vidimo iz primera gore – vole da se zakite „progresivnošću“ koju vrlo često i jako lako pomešaju sa „muzičkim ukusom“ ili nekom sličnom tricom) iz prostog razloga jer se njima izuzetno lako politički manipuliše. Dakle, kao šlag na tortu ipak dolazi i to da manipulativne proizvode, što globalnih mreža, što LLM modela, ni najmanje ne prepoznaju i na njih se hvataju kao som na bućku. Istinabog, zaista su naivni, stvarno moraju da shvate da algoritam društvenih mreža nije samo otisak stvarnosti u telefonu koji skroluju desnim kažiprstom, već je u pitanju dizajnirani simulakrum čiji je zadatak da ih navede da glasaju za Trumpa (kod nas: Vučića), matriks koji ih aktivno formatira da ne prepoznaju sadržaj koji je čista manipulacija, ali i da u isto vreme za sebe misle da su uhvatili boga za onu stvar. Algoritam ih formatira, na kraju, da postanu još korisniji konzumenti te da odrade i posao predajnika koji dalje diseminira sadržaj koji javnu sferu precizno usmerava ka desnici na ovaj ili onaj način. Odnosno da je bumerski identitetski paket sam po sebi mehanizam manipulacije na čijem je kraju onemogućavanje savremenih progresivnijih političkih projekata – koliko god oni danas bili krnji i polovični. 

Ipak, marksizmom nabaždareni senzori valjalo bi da malo bolje reaguju: za svaki socijalni konflikt koji ne izgleda kao klasni, trebalo bi prvo pogledati iza i videti da li zapravo jeste, samo se diriguje u nekom pogrešnom pravcu. Dakle: hajde da vidimo nešto materijalnije stvari, jer i iza Generationenkampfa stoji nešto materijalno pa tako najbolje primere imamo možda upravo u Srbiji. 

Našli smo i gotovo savršeni primer – u sred smo kampanje, pa su u Srbiji neke stvari vidljivije: intervju mlađane Teodore Pešić za režimsku emisiju „Cena stava” koji je uspeo da izazove visceralne reakcije na mrežama. Jedan deo visceralnosti je opravdan – Pešić, rekli bismo, u solidnom delu intervjua jednostavno lupeta i izmišlja: poprilično smo sigurni da „Rupa Rakovica“, na primer, ne postoji. Ne sećamo se, raspitivali smo se, guglali pa čak pitali i veštačku inteligenciju – nema ničega. Pa bismo zaključili da je u pitanju čista projekcija. Uz to, ako je rođena 1999. godine, nije moguće da je proces studiranja prošla za vreme u kojem su „njene kolege bili deca funkcionera“, jer je smenu prethodne političke garniture dočekala sa ne više od 13 godina. Što se tiče omalovažavanja na fakultetu takođe bismo rekli da je u pitanju neka vrsta politički angažovane imaginacije: institucije univerziteta, fakulteta i visokog obrazovanja su jako teško spojive sa klasnim nipodaštavanjem i hijerarhijskim ustrojstvima (barem su bile dok ih naprednjaci nisu uhvatili). 

Ipak, nešto stoji; i da ne stoji, ne bi bio trop koji se izvlači iz rukava: dvehiljadite. Jer strukturni je resantiman, izazvan tom strašnom decenijom, politička činjenica dugog trajanja – u pitanju je bio toliko traumatičan proces da je i politički i ekonomski trajno obeležio tih nekoliko generacija koje su u toj traumi bili ili u zrelim ili formativnim godinama. A tranzicija je i krajnje bezobrazna ideološko politička formacija koja sve i svašta sa sobom donela – nepravdu, cinizam, bezobrazluk, surovost, strukturno ponižavanje (radnika u prvom redu), sulude kontradiktorne zahteve na koje je nemoguće odgovoriti – a onda na samom kraju za posledice tog razornog procesa optužuje upravo one koji su bili njene najveće žrtve. 

Jer i u kontekstu je reč: oni bumeri koji nisu imali sreće da se rode u globalno privilegovanim metropolama Zapada – odveć se lako zaboravlja – su i generacija koja je na svojim plećima morala da podnese onaj ružniji ekonomski teret neoliberalizma (a on itekako nije bio lak); u Istočnoj Evropi još i sve strahote tranzicije; a u nas balkanskih nesrećnika čak i one užasne ratove, te na kraju vrlo verovatno čine i okosnicu „gubitnika tranzicije“, one koji su tih par decenija proveli koncentrisani na puko preživljavanje pa su bili i sistematski sluđeni kontradiktornim zahtevima tržišta i zilotizmom procesa privatizacije. Drugim rečima, posredstvom ove nesrećne generacije rođene između 1945. i 1965. godine, optužba se za najdirektnije, sasvim predvidive i potpuno neizbežne posledice neoliberalizma iznova (još ciničnije i bednije) kači na leđa upravo najvećim gubitnicima tranzicije; i to zbog toga što nisu na vreme shvatili da su morali stojičkije izdržati sopstveno čerečenje. 

A odmah, u ne toliko dalekoj pozadini, stoji i ona zlokobnija optužba dugog trajanja: da su i sam socijalizam i država blagostanja (i ostali progresivni projekti 20. veka) tokom kojeg su se bumeri i rodili i odrastali – bili izuzetak, i jedno opasno igranje prirodom u kojem se radnička klasa neopravdano razbaškarila nekakvim (nezasluženim) „pravima“ što sada moramo da plaćamo; te da su bolnost i neophodnost tranzicije (često kolokvijalno nazvane i „izlaženje na zelenu granu“) sami izazvali. 

Radnici nezasluženo uživaju 1969. godine (FOTO: RTV Zagreb)

Naravno, odmah iza ugla je i temeljno nerazumevanje razloga i dolaska na vlast SNS-a (ili ostalih desno-reakcionarnih političkih formacija) i nerazumevanje njihove dugotrajne stabilnosti: ona na poziciju moći vrlo verovatno dolazi primarno uz pomoć glasova „gubitnika tranzicije“ i rabeći radikalni resantiman posađen, odnegovan i zalivan u periodu rapidne privatizacije; ali to nije razlog visoke stabilnosti – glavni je razlog to što na pozicije moći dolazi u trenutku konačne stabilizacije najnestabilnije komponente centralnog političko-ekonomskog procesa i u trenutku postizanja gotovo potpune ideološke hegemonije.

Sve u svemu, dakle, kroz prezir prema generaciji bumera jasno se, zapravo, naziru obrisi klasnog prezira sa sve dvostrukim teretom: gubitnicima tranzicije je simultano natovaren i materijalni teret procesa i odgovornost za njegovu destruktivnost. Na kraju krajeva, tako je to sa radničkom klasom: uvek najviše najebe i onda joj se natovari i to da je sama odgovorna. Pa ako smo već u korpus znanja inkorporirali da nam je „kultura“ nabijana na nos da se ne bavimo klasnim odnosom, valjalo bi da to možda primenimo i na generacije. 

Naravno, prvi i poslednji razlog uspeha studentskog pokreta u Srbiji poslednje dve godine upravo je u tome što je ova zavodljiva skretanja pažnje transcendirao i konačno – makar i ograničeno – dodirnuo neku „materijalnost“ egzistencije, pa stoga sva ova nametanja tema valja tumačiti i kao defanzivnu operaciju jednog dela političkog korpusa (nebitno da li je na ovoj ili onoj strani) kojem na ruku možda i ne ide da se materijalnije politike vode te da one ipak ostanu u drugom planu i da na kraju tok ostane u istom koritu, kao beskrajni konflikti, što kulturoloških matrica, što generacija. Ali, kao i „kultura“, izgleda da je i „generacija“ samo cesta za transformaciju opasnih klasnih politika u one znatno bezopasnije forme. 

Lupiga.Com

Naslovna fotografija: AI generirano/Gemini

Sviđa vam se ono što radimo? Želite više ovakvih tekstova? Možete nas financijski poduprijeti uplatom preko ovog QR koda. Svaka pomoć onih koji nas čitaju, čitateljice i čitatelja poput tebe, uvijek je i više nego dobrodošao vjetar u leđa.