„Prija mi borba, iako ona uvek nosi cenu, ali je eliksir za dostojanstvo“, kaže u razgovoru za Lupigu Tadija Čaluković, mladi Beograđanin koji već treću godinu studira u Zagrebu na Odsjeku dramaturgije Akademije dramskih umjetnosti. Već kao šesnaestogodišnjak, 2018. godine, Tadija je objavio svoj prvi i odmah vrlo zapaženi roman, „Mutant u vozu“, a lani mu je u izdanju Nove poetike objavljena nova knjiga „bukvalno. otprilike.“.

Radi se o vrlo poduzetnoj osobi s brojnim interesima, koja intenzivno, a vidjet ćete to uskoro i sami, promišlja stvari oko sebe. Piše scenarije, prozu, drame, od ranih nogu i poeziju za koju je dobio nagradu "Prijatelji dece Zemuna", pokrenuo je vlastitu internetsku stranicu za književnost, film, umjetnost, filozofiju i društvena pitanja Salome.rs, režira kratkometražne igrane filmove, napravio je i jedan dokumentarac, pojavio se u hvaljenom filmu „Teret“ Ognjena Glavonića, izuzetno je društveno angažiran, na radiju studenata Akademije Kradio, čiji je jedan od pokretača, ima svoju emisiju „Beogradska kronika" …

"Dostojanstva nema ako ne promišljate kritički događaje, pojave i anomalije koje vas okružuju i diktiraju kontekst u kojem se kao građanin ili kao umetnik izražavate" - Tadija Čaluković (FOTO: Sebastijan Borovčak)

Prošlo je već više od pola godine otkako vam je Nova poetika objavila knjigu, kritike su, rekao bih, izvanredne. Vaš kolega s odsjeka postavio je ranije taj tekst na festivalu studenata dramaturgije DeSADU, a i tu je bio dobar prijam. Potom ste se i sami prihvatili tog posla pa ste režirali predstavu. Kakva je njena budućnost i je li bilo sukoba na relaciji vi dramaturg – vi redatelj?

- „bukvalno. otprilike.“ je tekst koji se uistinu može pohvaliti u aspektu proboja na scenu i dosega do publike. Čini mi se da je ta sintagma doživela neku vrstu odjeka koji ide i izvan okvira same priče o kojoj govori. Kao da su i naši traumatizirani životi na ovim prostorima u nekom vakuumu u kojem preživljavamo, ali ne živimo kako smo priželjkivali svih ovih decenija kvazinapretka. Uzmite nekoliko sve tužnijih reči iz naše stvarnosti, poput demokratije, tolerancije ili kulture koje gube originalno značenje i koje zapravo nikada nismo doveli do evropskog nivoa, pogotovo u Srbiji. Što se tiče sukoba na relaciji koju spominjete, zadovoljan sam onim što sam iz tog procesa naučio.

Kako ste uopće za studij odabrali zagrebačku Akademiju?

- Tokom odrastanja stasavao sam u beogradskom umetničkom miljeu i sa različitih strana upoznavao divne ljude, od kojih su mi neki i predavali, a to su oni bez čijeg stvaralaštva bi svaki razgovor o savremenom srpskom filmu, teatru i književnosti bio nezaokružen i nedostatan. Samim time, težio sam nekoj vrsti iskoraka, izlaženja iz zone komfora i izbacivanja iz uljuljkane pozicije. S druge strane, Hrvatska je oduvek bila deo mog kulturnog života, a od pre koju godinu je i deo mog privatnog. Nema tu puno mistifikacije. Mislim da je odsek dramaturgije na ADU najbolja katedra za razvoj dramaturškinja i dramaturga na ovim prostorima, što potvrđuju uspesi onih koji su sa tog studija ušli u profesiju, kao i svih sjajnih profesorki i profesora kojima sam zahvalan.

U knjizi pišete o unutarobiteljskim odnosima, o obiteljskom nasilju koje rezultira femicidom, a da vam teške teme nisu strane govori i činjenica da ste se još kao šesnaestogodišnjak pojavili u filmu „Teret“ Ognjena Glavonića koji se, probajmo to pojednostaviti za one koji ga nisu gledali, bavi zaista stravičnom pričom. Nije baš uobičajeno da se ovako mladi ljudi poput vas upuštaju u tako teške teme. Vama kao da one potpuno odgovaraju?

- Prija mi borba, iako ona uvek nosi cenu, ali je eliksir za dostojanstvo. A dostojanstva nema ako ne promišljate kritički događaje, pojave i anomalije koje vas okružuju i diktiraju kontekst u kojem se kao građanin ili kao umetnik izražavate. Duh pobune je i više nego važan, ali nažalost, moja generacija sazreva u jednoj društveno-političkoj fazi kada na nas pada balast velikih razočaranja iz prošlosti i sve to dok se pred našim očima odigrava teatralna smrt svih ideala. Pitao me je jedan profesor na fakultetu kako to da kao jedan od onih koji su stalno nasmejani u svakom svom tekstu polazim od mračnih tema. Čini mi se da se upravo u tom pitanju nalazi i odgovor. Pa ipak, ne bih rekao da sam tu izuzetak, prirodno je za stvaraoce da budu anksiozni i zabrinuti i to smatram donekle i zdravim, sve do onog momenta kada to stanje preraste u nešto što blokira produktivnost.

Koliko vas je profesionalno i ljudski odredilo sudjelovanje u „Teretu“?

- Ne mogu da se usudim da donesem ocenu o tome, ali to je bez ikakve sumnje projekat na koji sam ponosan, na kojem sam upoznao i radio sa istinoljubivim, časnim i hrabrim ljudima s kojima sam i dandanas u bliskim odnosima. 

Naslovnica nove Čalukovićeve knjige (FOTO: Nova poetika)

Otac vam je poznati novinar, danas urednik, vi ste tijekom odrastanja strastveno iščitavali staru jugoslavensku štampu, najviše zagrebačku, dječji džeparac trošili na otkup starih novina, u jednom vašem starom dramskom tekstu glavni likovi su novinari zagrebačkog Danasa i Starta, kao 14-godišnjak ste pokrenuli vlastiti portal i intervjuirali neke vama zanimljive ljude, ali unatoč svemu tome ipak niste profesionalno zagazili u novinarstvo.

- Novinarstvo mi je u krvi, odrastao sam u redakcijama, družio se sa brojnim novinarkama i novinarima, ali nikada nisam poželeo da mi to bude profesija. Iz najmanje dva razloga. Prvi je što nisam želeo da nosim etiketu iz uvoda ovog pitanja - da sam sin novinara, na isti način na koji nisam želeo da idem u pravne vode, gde bih bio sin državne tužiteljke. Naprosto, želeo sam da nezavisno gradim svoj put. Drugi razlog tiče se toga što mislim da su film, književnost i teatar prostor koji se znatno efikasnije bori sa nakaradnim sistemom koji nam radi o glavi, nego novinarstvo. I postoji onaj momenat katarze i nekih slatkih čudesa, koji je u novinarstvu na taj način – nemoguć. Međutim, mnogo sam naučio iz medijske sfere, o ljudima, načinu funkcionisanja jednog kolektiva, komunikaciji i te spoznaje integrišem u svoje umetničke procese. Uostalom, jedan sam od pokretača Kradija, studentskog radija Akademije dramske umjetnosti na kojem periodično vodim emisiju „Beogradska kronika“ u kojoj sam napravio dobar broj intervjua od studentkinja i studenata do značajnih ljudi iz umetničke sfere.

Radnju knjige „bukvalno. otprilike.“ smjestili ste, kako sami kažete, u Vučićevski Beograd, a majka i kćer, glavni likovi u drami, zapravo su, da vas citiram, žrtve torture „jedne nakaradne politike“? Kakav je taj Vučićevski Beograd? 

- Radnja je smeštena u jedan metafizički, amorfni prostor u kojem posledice koje se reflektuju na junakinje u velikoj meri nalikuju onim posledicama koje osećaju građanke i građani Beograda. Taj Beograd je poprilično okrhnut, ali ističem to veoma često kao pridev koji ga dobro opisuje – žilav. Pre svega, u kulturnom smislu. I tu bih se ovoga puta zaustavio. Oprostite, ali obećao sam sebi da ću dati jedan intervju u kojem ću biti blag prema svom gradu koji sve teže prepoznajem.

Prošle godine odlazili ste češće u Beograd kako biste sudjelovali na prosvjedima „Srbija protiv nasilja“. Jeste li se priključili i protestima nakon nedavnih izbora i mislite li da su ti protesti barem malo uspjeli promijeniti tamošnje političke prilike?

- Bio sam 30. decembra na protestu Proglasa i bilo je zaista euforično. Pokazao sam crveni karton Ustavnom sudu u Beogradu. Uprkos tome što sam sreo neke drage ljude svojih godina, moram da priznam da je najdominantniji deo populacije bio u dobi od plus 40. A govorimo o najmasovnijem protestu nakon izbora. Gde su mladi? Neosporno je da postoje studenti koji su u prvim redovima, a koji danas nepokolebljivo nastavljaju svoju iskrenu borbu za vladavinu prava i izvan granica Srbije. Na tome im svaka čast i uvek će imati moju podršku! No, žao mi je što ću priznati, da je to daleko od onoga koliko bi trebalo da ih bude. Ako govorimo o mogućnosti promene političkih prilika kroz ovaj vid borbe, istaći ću da su u Srbiji i protesti dostigli stadijum u kojem se čine kao obesmišljeni i postaju deo izlizanog folklora. A obesmisliti pobunu najteži je posao, u kojem mi u Srbiji, nažalost, uspevamo. Bahata i nepodnošljiva vlast se, za razliku od demonstracija 1996. ili 1997. godine o kojima se često govori, danas ne plaši građana koji pravdu traže na ulicama, jer protesti nažalost ne broje recimo petsto hiljada ljudi, nego sedamnaest. Kokan Mladenović je pre tačno deset godina rekao nešto što u psihološkom smislu pravi otklon značajnom broju ljudi od mogućnosti da se priključe današnjim protestima. Naime, govoreći o Srbiji nakon Petog oktobra i ubistva Zorana Đinđića, rekao je: "Oni koji su, u ime te iste, drugačije, moderne, pametne i svetu okrenute Srbije preuzeli kormilo našeg vremena, veoma brzo su iz građanske prešli u malograđansku Srbiju, vodeći računa o svom bogatstvu, svojim interesima, svojim partijskim kadrovima, sve dok i poslednjeg šetača protiv Miloševićevog režima nisu ubedili da je zalud duvao u pištaljku i habao đonove po srpskim trgovima."

"Pokazao sam crveni karton Ustavnom sudu u Beogradu" (FOTO: Tadija Čaluković)

U Zagrebu ste već toliko dugo da ste se udomaćili, pa možete li povući neke paralele, usporediti život u Zagrebu i Beogradu? Koje su prednosti jednog grada, a koje drugog. I koje su im mane?

- O manama već sve znamo. A o vrlinama bih voleo da govorim u kontekstu kulturnih scena ta dva grada, koje su živahne i inspirativne. Iskoristiću ovu priliku da preporučim roman „Meduze žive zauvek dok ih ne uhvate“ Nađe Petrović, potom „I onda opet, iz početka“ Filipa Grujića, „O neuspjehu i nebitnome“ Filipa Rutića. Pored toga, uživam čitajući izvrsne dramske autorke kao što su Sofija Dimitrijević i Tijana Grumić iz Beograda i Nikolina Rafaj i Karla Leko iz Zagreba. Jednom prilikom mi je Zijah Sokolović rekao: "U umjetnosti je spas“. Ukratko, u tome je spas i za Zagreb i za Beograd.

Jeste li ovdje nailazili na neke neugodnosti?

- Nikada.

Neobično je u ovdašnjoj književnosti da se muški autor upusti u pisanje koje potpuno ulazi u psihologiju ženskih likova, a kad netko to i napravi rezultati uglavnom nisu baš najbolji,. Koliko vam je to bio izazov?

- To mi je sasvim očekivano bio najveći izazov. Na tekstu sam radio osam meseci, sa pauzama, u tim trenucima bez jasne vizije o njegovom uprizorenju. Pisao sam vodeći se intuicijom i svojim osećajima. Autorski utisak je u umetnosti jedna od najvažnijih stvari i gotovo presudno utiče na finalno delo. Posebno su mi značile sugestije, kritike i pohvale prijateljica koje su tekst čitale i gledale na sceni. 

Vjerujem da su čitateljice i čitatelji uočili mala početna slova u naslovu knjige. Zašto mala slova?

- Niste prvi kojeg to interesuje. Početno malo slovo „b“ je bilo pitanje stila, ali i personifikacija malih života koji su potpuno obespravljeni u ovim turobnim vremenima. 

Jeste li sa studijem i dramskim tekstovima, zapostavili pisanje poezije?

- Nažalost, poeziju sam zapostavio čak nekoliko godina pre studija, iako sam od nje, kao i mnogi pre mene, krenuo. Prva pesma bila je o ekološkom statusu Beograda, a objavljena je 2011. godine u knjizi „Beli gradovi“. Time je sve počelo, a dve godine kasnije dobio sam i jednu nagradu za najbolju pesmu na nivou beogradskih opština. Iako smo se poezija i ja naizgled rastali, mnogi su po izlasku knjige "bukvalno. otprilike." počeli da je svrstavaju upravo u poeziju, čak je u svim knjižarama u kojima se prodaje tako kategorisana i nalazi se na toj polici, što mi je simpatično, iako je dobrim delom ili potpuno neispravno. 

I, za kraj, na čemu trenutno radite i imate li već planove što nakon završene Akademije?

- Upravo sam napisao prvu ruku svog novog dramskog teksta kojim ću završiti osnovne studije dramaturgije ove godine, a koji će biti izveden u Zagrebu. U međuvremenu, pre tri meseca izveden je na 15. DeSADU još jedan moj komad "Bikovi ne žele odmor" u režiji Tome Serdarevića. A nakon Akademije, još više i srčanije u nove profesionalne angažmane, saradnje i izazove!

Lupiga.Com

Naslovna fotografija: Antea Šoštarić

Sviđa vam se ono što radimo? Želite više ovakvih tekstova? Možete nas financijski poduprijeti uplatom preko ovog QR koda. Svaka pomoć naših čitatelja uvijek je i više nego dobrodošao vjetar u leđa.