Na samom početku, čujemo voice-over, ženski glas koji nam iz „sadašnjeg“ trenutka saopštava da se otežano seća detinjstva, isključivo u fragmentima i elipsama. Glavni pojam je onaj koji iskrsava na ekranu – memory. Film je ta povlašćena „memorijska mašina“. Takođe, narativni glas odrasle Sashe (koja predstavlja avatar same režiserke) stavlja nam do znanja da je njeno sećanje obeleženo krivicom zbog toga što kao devojčica nije uspela da dovoljno upozna svog brata, jer je bila stalno besna na njega, isprovocirana njegovim postupcima, a sada se zahvaljuje na nacrtanim mapama koje su nakon njegove smrti „sve što ima“.

U uvodnom delu filma, gledalac se upoznaje sa Sashinom porodicom, mađarskim emigrantima koji krajem devedesetih godina prošlog veka nalaze svoj novi dom u Kanadi, na Vankuverskom ostrvu. Postaje očevidno da postoji neimenovana teskoba u ponašanju najstarijeg od trojice braće, sedamnaestogodišnjeg Jeremyja. On tako, čini se potpuno nemotivisano, postaje vinovnik raznih (auto)destruktivnih situacija, na rubu katastrofe, uvlačeći čitavu porodicu, a pre svega brižne roditelje, u stanja konstantne nelagode, očajanja i nemoći. Niko od prisutnih, pa ni roditelji, ne uspeva naći bilo kakvu logiku, niti pravilnost, u njegovim „ispadima“. U tom smislu, Jeremy je prava enigma. Njegova braća i sestre su prema njemu rezervisani, na vidljivoj distanci, kao da sve vreme očekuju njegovu narednu provokaciju.

Dok je porodica u poseti lokalnom prirodnjačkom muzeju, a u pozadini teče izlaganje koje posetioce upoznaje sa karakteristikama plavih čaplji, kamera stavlja fokus na Jeremyja: na njegovo protestno, manifestno sedenje „iz dosade“, na stolici, kada su ostali članovi porodice aktivno zabavljeni posmatranjem prepariranih životinja. Čim mu majka skrene pažnju da treba da ustane, on će poslušati ali samo da bi ukrao privezak plave čaplje, koji će kasnije pokloniti Sashi. U drugoj situaciji, Jeremy će uporno udarati loptom u zid kuće u kojoj njegov otac (Adam Tompa) pokušava da se posveti svom poslu. Njegova majka (Iringo Reti), pokušaće da ga dozove, više puta. Ali bez uspeha. Tek u trenutku kada ona odustane, Jeremy spušta loptu i pridružuje se odlasku na plažu. 

Još jedan od njegovih nemih protesta dešava se na stepenicama ispred kuće, gde on leži zatvorenih očiju, izigravajući „mrtvaca“ izvesno vreme, dovoljno dugo da komšije to primete, i da njegov otac zaključi da je opet posredi njegov „acting out“. Takođe, Jeremy protestuje, iz neimenovanih razloga i u onim trenucima kada šeta po krovu kuće, kao i kada razbija prozor, porezavši pri tom ruku. Jednog dana, uhvaćenog u krađi, policajac ga dovodi kući vezanog lisicama i ustvari je Jeremyjev lik sav satkan od sličnih provokacija i lutanja, dajući tako adolescentskom angstu novu dimenziju potpunog apartnog zastranjenja.

Dok je prvi deo filma posvećen selekciji sećanja na period detinjstva provedenog sa Jeremyjem, drugi deo, koji počinje očiglednim prostorno-vremenskim rezom i izmeštanjem, upoznaje nas na autofikcionalan način sa svakodnevicom odrasle Sashe, koja poput avatara Sophy Romvari, radi na svom dokumentarcu posvećenom rano preminulom bratu. U tu svrhu, Sasha će okupiti mnoštvo psihoterapeuta, stručnjaka u oblastima poremećaja ličnosti, kao i neke od običnih ljudi koji su poznavali pokojnog Jeremyja i njegove roditelje. Njima će podeliti sve sakupljene podatke o bratovljevom „slučaju“ i upitati ih za njihov stav, „sada“, dvadeset godina posle. U očiglednom meta-filmskom trenutku, Sasha se zatiče u ulozi osobe sa kamerom koja pažljivo beleži svako izlaganje, dajući nam mogućnost da se i sami odmaknemo. Da i sami iznova reflektujemo, iz pozicije svedoka.

Svedočanstva se ovim putem sabiraju i ukrštaju, nudeći čitav spektar mišljenja, stavova, emocija i konačno, osećanja zajedničke empatije prema stradalom Jeremyju. U jednom trenutku, nakon što je nakupila i poslušala dovoljan broj svedočanstava, Sasha se jednostavno rasplače, a njeno plakanje je pouzdan znak da je još uvek traumatski uzdrmana, tako da njena želja da dâ obol sećanju na brata postaje sve očiglednija.

U najpotresnijem delu filma, Sophy Romvari nas suočava sa Sashinim doslovnim, fizičkim vraćanjem na mesto svojih prvih sećanja. Ona se sada vraća, ali pod zaštitnim plaštom „socijalne radnice“, koju je porodica pozvala ne bi li dobila procenu Jeremyjeve ličnosti, i savet šta dalje da se radi. Fantazmagorijska traumatičnost ovog povratka, koji predstavlja specifičan oblik autofikcije, nalazi se u zaustavljenom, zakočenom vremenu. U činjenici da su Sashini roditelji i dalje u životnoj dobi u kojoj su bili dok je Jeremy bio živ. 

Sasha kao da ima podsvesnu želju da simbolički preduhitri katastrofu koja se već zbila, iako joj je poznat sam epilog. Odrasla Sasha tako zna da će njeni roditelji besperspektivno lutati od jednog stručnjaka do drugog, da će njihovi pozivi za pomoć ostati uglavnom neplodotvorni, da će čitave svoje živote podrediti Jeremyju, postajući žrtve sve veće izolacije i otuđenja od sveta. Ali, usred svog tog traumom prožetog susreta, nalazi se jedan trenutak iznimne nežnosti i zaigranosti, u kom odrasla Sasha sreće svoje dečije „ja“. Dok su obe Sashe nasmešene i sa vidnim simpatijama gledaju jedna u drugu, odrasla Sasha šapuće mlađoj „sebi“ nešto na uvo. Šta je to nešto, gledalac može samo da nagađa po osmehu mlađe Sashe. Možda je to privatna, detinjasta sitnica, kakva šala. Možda čak i neki savet za život, prenošenje iskustva. Gledaocu je ostavljeno da dokuči tu „konspirativnost“.

Sashin avatar, konačno, odlazi kolima, u kojima se, na zadnjem sedištu, zatiče „još uvek živ“ Jeremy. Zapravo njegova izmaštana projekcija, još jedan avatar sećanja autorke „dokumentarca“. U autofikcionalnom fantazmu neposrednog kontakta sa Jeremyjem, Sasha ostvaruje i verbalnu komunikaciju sa njim, kao da iznenada, posle toliko godina, njih dvoje nalaze zajednički jezik. U trenutku kada mu, na obali Pacifika, čita jedno od pisama koje je dobila od osobe koja je imala priliku da ga upozna, silueta „večno mladog“ Jeremyja napušta scenu. Sasha ostaje sama sa izgovorenim rečima pisma u kome Jeremyjev prijatelj primećuje da je Jeremyjeva životna teskoba samo jedan deo priče o njegovoj ličnosti, i da drugi deo sadrži i njegovu ingenioznost, izrazit umetnički i perceptivni dar koji je obznanio crtežima začudnih mapa ljudi, mesta i događaja. Jeremyjev prijatelj je, u onom kratkom periodu druženja sa njim, primetio da je on biće izrazite nežnosti i ranjivosti. Takvim ga sada počinje doživljavati i sama Sasha.

Film Sophy Romvari obiluje stanjem nespokoja, kao i posebnom nežnošću, dajući na momente intrigantnu sliku trenutaka krajnje izolacije i osame, ali i zajedništva, koju ona sa uspehom hvata svojom uvek budnom kamerom. Stoga njen film predstavlja jednu od retkih dokumentovanih anamneza post-traumatskog stanja, kao i mogućnosti empatičnog susreta sa „duhovima prošlosti“, na mestu gde se sabiraju sve naše isuviše ljudske tragedije i patnje. Završno, kao i početno mesto i medij svedočenja postaje tako sam filmski objektiv.

Lupiga.Com

Naslovna fotografija: Blue Heron

Sviđa vam se ono što radimo? Želite više ovakvih tekstova? Možete nas financijski poduprijeti uplatom preko ovog QR koda. Svaka pomoć onih koji nas čitaju, čitateljice i čitatelja poput tebe, uvijek je i više nego dobrodošao vjetar u leđa.