Trinaestoga marta navršava se četiri godine od smrti Igora Mandića. Umro je na nedelju, kao da ode na odmor nakon naporne sedmice. Svoje je „zadnje runde posljednje borbe“ vodio na svetlu ovoga portala.

U vremenima „talibanskim“, kako ih nazva Predrag Matvejević, pa stoga bi procesuiran i osuđen, Mandić je nepojmljivu hrabrost hranio doslednom mudrošću. Dok su se „prelivode i svrzimantije iz naših kulturnjačko-intelektualističkih krugova brzo i lako, bezočno/bestidno iskoprcali iz do tada im jedino važeće partije i navukli ruha kojekakvih nacionalističko-fašističkih prnja“. Neka i ova moja, zadnja, pesma bude mali podsetnik na čoveka kakvih mi nismo imali mnogo. Naprotiv.

NIKOME KAO MENI NEMI, MOJI

Entoni Hopkins

navodno postoje predvodnici, donosioci odluka od značaja
ni mamuran, ja ne bejah sledbenikom slatkiša sa lakta
jer bezbolnije je izopštiti se iz slepila, sputati klešta jastogu

i postati slavno neprimetan, ne nečiji tamo, mali s jedrenjaka
a smeo sam i krstariti bujičnim tokovima, smerno, sam
i nasrtljivu svetinu čakljom okačiti o panogu gnjile murve

čak bosonog izigravati glumca od ugleda, naočigled svih
sad, više nedostajaću grlatim glistama, ogoljenim glasinama
no malču na burinu kad sustignu nas pokisli praznici

zato, važno je da se mimoiđosmo u oskudne godine izlova
kad pev pene već ne trpi mudrost i mesečari ukorak s gomilom
dok paluba se veselo zanosi od kapetanove dobrodošlice

što sam dublje ponirao u južinu plićalo je poverenje oka
u sabornost, odanost i netruležnost, evo me, čamim zapečen u ćupu
s ušima u povodnju, suza stopljenih s morem, a beretka mi puna lobanje

više i ne nazirem ko će se okititi porodičnom baštinom glasa
već na klik tanjom od broja u dovratku trezora, vinske mušice na obrvi
ja manji sam i od čepa u šaci, pečata na licu paketa

tek poruka u prahu, moguće me nečitljivog i razaslati vazduhom
ćelijski utamničiti u zaboravu mutnijem od detinjstva
svako mi svitanje kaznom bilo, prosečnost teža od umerenosti

nikome uzorom ja ne bio, uzgon i ogledalo od tmine neobranjeno
ruke, putem, kršio nisam u škripu preteranog i nametnutog
što lični greh krivolova bio bi na senke zlih predanja

od utvrde do oblaka, krišom, sve sam sadržaje oslobodio
namerniku stvorio sferu gde će izuti opanke i odložiti gusle
pripitomio i brbljivo kormilo, s pomorcima ukletim skućio se

baždaren na bezdanost džepova, sidro svečano spuštam, eto:
i misli mi beu uslovljene pučinom, žudnje pismom nečastivim
sa tih vrleti Grada gde nikome nije oprošteno biti

pa, i ovim govorom lica, kvrgavih dlanova, suzdržano
kazujem svu nedovoljnost kamena i vode, nedohvatnost svoju
i uprizorenje smelosti u času kad ostavljam vas same, navodno

Lupiga.Com

Naslovna fotografija: Ivor Fuka/Lupiga.Com

Sviđa vam se ono što radimo? Želite više ovakvih tekstova? Možete nas financijski poduprijeti uplatom preko ovog QR koda. Svaka pomoć onih koji nas čitaju, čitateljice i čitatelja poput tebe, uvijek je i više nego dobrodošao vjetar u leđa.