Da bi postigao apsolutnu autentičnost, Noé odbacuje klasičan scenario i oslanja se na čistu improvizaciju i hronološko snimanje, prikazujući poslednje dane jednog starijeg para u Parizu.

Ovaj film predstavlja drastičan odmak od njegovih ranijih radova kao što su „Enter the Void“ (2009) ili „Climax“ (2018), gde su dominirale haotična atmosfera i težnja ka šokiranju čula. Iako „Vortex“ ne uznemirava gledaoca na isti način kao što su to činili „Seul contre tous“ (1998) ili pogotovo „Irréversible“ (2002), Noé je ponovo snimio ostvarenje koje nije nimalo prijatno gledati i kojem osnovni cilj nije zabaviti publiku. Ipak, baš kao i svi njegovi najuspeliji radovi, i ovaj nastavlja da se „vrti“ u glavi dugo nakon gledanja, primoravajući čoveka na duboko razmišljanje o onome sa čime ga je Noé suočio.

Film otvara nostalgični snimak iz 1965. godine gde lepotica Françoise Hardy izvodi numeru „Mon amie la rose“ o ruži koja vene u jednom jutru. To je režiserska zamka; Noé nam pokazuje vrhunsku lepotu samo da bi nam kasnije jasnije dočarao propadanje čoveka. Odmah nakon te pesme, režiser povlači svoj najjači potez – deli ekran na dva dela. Taj split-screen nije samo vizuelni štos, već srce filma. On nas tera da istovremeno pratimo dva odvojena sveta koja se više nikada neće spojiti u jednu sliku.

Direktor fotografije Benoît Debie postavio je temelje za neverovatan vizuelni koncept. Dve kamere se kreću nezavisno, svaka fiksirana za svog protagonistu, čime se postiže efekat potpune izolacije čak i kada su likovi u istoj prostoriji. Stan je ovde treći glumac – iako pripada prijatelju Gaspara Noéa, režiser ga je ispunio sopstvenim knjigama i posterima iz revolucije 1968. godine. 

Glavne uloge Noé je poverio živim legendama. Preciznije rečeno, s demencijom se bori Ona (Françoise Lebrun), nekadašnja psihijatrica kojoj je bolest potpuno izbrisala identitet, ostavljajući je u poodmakloj fazi zaborava u kojoj joj je nejasno i ko je i gde se nalazi. On (Dario Argento) je, pak, filmski kritičar i istoričar koji je preživeo težak moždani udar; dok grozničavo pokušava da privede kraju knjigu o filmu i snovima, stvarnost mu nepovratno izmiče jer je ženino stanje postalo potpuno neukrotivo.

Čim on na trenutak skrene pogled sa nje, ona negde odbaulja i izgubi se u lavirintu sopstvenog doma. U jednoj od najbolnijih scena, kada im u posetu dođe sin, koji je i sam u životnom rasulu i finansijskim problemima, majka ga u trenutku potpune kognitivne blokade pita ko je taj čovek koji je stalno prati, misleći na svog muža. Noé sve to donosi u gotovo dokumentarističkom stilu, hladno i distancirano, kao da gledaocu želi da nabije na nos surovu biološku izvesnost koja ga potencijalno čeka. On nudi klinički precizan posmatrački položaj, pojačavajući osećaj nemoći pred procesom koji niko ne može da zaustavi.

Film je premijerno prikazan na festivalu u Cannesu 2021. godine u okviru programa Cannes Premiere, gde je odmah izazvao snažne reakcije i dobio višeminutne ovacije. Pored toga, „Vortex“ je osvojio nagradu za najbolji film na festivalu u San Sebastijanu, a trijumfovao je i na međunarodnom festivalu u Istanbulu, čime je potvrđeno da je ovaj intimni užas univerzalno razumljiv na svim jezicima. Ovaj niz priznanja samo je zapečatio status filma kao jednog od najzrelijih ostvarenja u režiserovoj karijeri, jer je uspeo da spoji festivalski prestiž sa duboko ličnom pričom.

Noé je ovim filmom dokazao da je najhrabriji kada je najjednostavniji. Pokazao je da ume da bude neverovatno nežan i tužan, baveći se starošću na način koji je mnoge iznenadio više nego njegovo ranije nasilje. „Vortex“ je tehnički savršen i glumački izuzetan; kamera ne skreće pogled ni onda kada postane nepodnošljivo za gledanje.

Lupiga.Com

Naslovna fotografija: Vortex

Sviđa vam se ono što radimo? Želite više ovakvih tekstova? Možete nas financijski poduprijeti uplatom preko ovog QR koda. Svaka pomoć onih koji nas čitaju, čitateljice i čitatelja poput tebe, uvijek je i više nego dobrodošao vjetar u leđa.