Prvi deo "Vere" na ovom linku!

Drugi deo "Vere" na ovom linku!

Treći deo "Vere" na ovom linku!

Četvrti deo "Vere" na ovom linku!

Peti deo "Vere" na ovom linku!

Šesti deo "Vere" na ovom linku!

Sedmi deo "Vere" na ovom linku!

...

Pop Toma veoma je ogladneo. Pa ipak, nije mogao da se okane čudne misli da bi sad trebalo postiti, na putu do konačnog suda. Nekako mu je to poslednje odricanje bilo logično samo od sebe, iako se nikada nije nadao da se ovako putuje na onaj svet i da, eto, može i da se ogladni. Činilo mu se da pada u iskušenje, no laknulo mu je kada se dečak ponovo vratio u prednji deo autobusa sa svojom kutijom, praznom po pitanju sendviča. Izgleda da su ljudi iz repa autobusa sve razgrabili, pa nema oko čega da se premišlja. No, dečak je primetio njegovo zurenje u kutiju i taj pogled koji se zavlači u svaki njen kutak da proveri da li hrane više zaista nema. Tada mu mališan priđe i odnekud izvuče još jedan sendvič. Pop ga pomilova po kosi i nasmeja se, ali sendvič ipak odbi. I još se prekrsti i stade dalje da se moli u sebi. "Ovaj dobri dečak je anđeo, znao je zato šta mislim, on je božansko biće i pred njim se misli ne daju sakriti." - mislio je Toma - "Oprosti mi, Oče naš, što sam se nakratko kolebao oko hrane.". "Mali, daj neko piće." - prekide Leo popove misli, uze flašicu napitka i sede nazad u svoje sedište, bacivši pogled na naočarka koji je, priljubivši uvo uz staklo, napeto osluškivao one svoje zvukove od spolja. "Već si se vratio?" - upita ga devojka. "Da, u jakni sam, ali mi ipak smeta vetar." - odgovori Leo. "S tobom? Sve u redu? Jesi se primirila od onoga maločas?". "Sve okej." - reče devojka, uz osmeh. "A tvoj prijatelj koji je još tamo, ima li još cigara?" - upita, pa ustade, priđe izlazu i upita Peru Perića: "Imaš cigara?". "Kod mene su, hvataj!" - dobaci Leo, a Jovan progunđa: "Vi mladi, samo pušite." - pa uze veliki gutljaj rakije. "Pravo kažeš, deda Jovane, ne valja nam to, može da se umre!" - reče devojka veselo. Jovan se nasmeja kroz brke i uze još rakije. "Jao, đavo te odneo!".

"A šta ti tu radiš?" - upita devojka Peru Perića i sede pored njega, a pitanje se odnosilo na Perino haotično smejanje. U ruci je držao neke dnevne novine. "Neki dobar vic?" - ponovi ona pitanje na drugi način. "Ma ne," - pokuša Pera da objasni, kroz smeh, a videlo se da taj smeh nije onaj zdravi, prirodni ... već onaj smeh od muke. - "Mada možda može da se shvati i kao vic. Ceo život ti je vic, u pravu si. Zamisli samo. Seo sam u gradski prevoz i krenuo na posao - i zaspao, i probudio se u ovom prevozu i nemam pojma šta se desilo, nisam ništa ni primetio. I evo sad sam pročitao u novinama da se dogodila neka saobraćajna nesreća u kojoj se prevrnuo autobus kojim sam se vozio i ima desetak ranjenih i sedmoro mrtvih, među kojima sam i ja. I ja to saznam iz štampe! E, više nikad neću govoriti ružno o štampi!". Devojka se nasmeja. "Joj, užasno. A gledaj nas, smejemo se tome ...". "Pa šta da radimo? Šta možemo drugo? Uostalom, mnogo ti to bolje stoji nego da vičeš na mene kao do sad.". "Ti si, znači, ljut na mene?". "Ma nisam ljut, 'ajde, drži upaljač!" - reče Pera, ali se odmah predomislio i pripalio joj cigaru. Onda opet razvuče usta u osmeh i našali se: "Znaš, trebalo bi da od onog Vlaste pozajmiš češalj i središ taj žbun!". "Kakav Vlasta?". "Pa onaj gospodin političar, ja sam ga tako nazvao.". Devojka ga nekako čudno pogleda, Peri se čak učinilo da je to pomalo zavodljiv pogled ... "Slušaj ti, šta ti imaš protiv moje frizure? Nemoj da se igraš mnogo ...". "Neću, neću, ti si mi neka fatalna ženska, bolje da se ne igram!" - odgovori joj on, te uze jednu cigaru za sebe i nastaviše da se bezobrazno gledaju. 

Priča o fatalnom kraju fatalne žene

Zvala se Jelena, i bila je veoma nezgodna. Fatalnija od one trojanske. Jelena nije verovala u ljubav, nego u seks. U što je moguće više seksa, sa što je moguće manje zanošenja na temu ljubavi, veze i svega što ide uz to. Svi znamo epitet koji pristaje takvoj jednoj devojci. Ali ova Jelena nije bila baš to. Bila je za kategoriju opasnija od tih devojaka na k. Jer, u suštini, lako je sa devojkama na k: ima ih ko kad poželi, svi to znaju, niko ne želi ništa drugo sa njima, sve karte su otvorene i to ide glatko. Međutim, Jelena je, za razliku od tipične prosečne devojke na k, imala i mozak, i to poprilično. I to je znatno komplikovalo stvari. Dakle, lepa i pametna u isto vreme, i pomalo nimfomanka. Postoji li nešto opasnije, ako izuzmemo životinje iz džungle i tako to? Mogla se s njima i upoređivati. Isto tako ona pikira svoj plen i dobije ono što želi. A za razliku od devojaka na k, ona svoje žrtve ostavlja savršeno ubeđenim u to da je ona samo lepa i pametna, a ne i pomalo nimfomanka, žrtve veruju da se to tako desilo slučajno i da je ona to dopustila sebi samo sa njima i samo pod tim izvesnim posebnim okolnostima, inače uopšte nije takva. Bila je veoma načitana, interesovalo ju je sve živo i kad se to ukrsti sa od prirode datom IQ cifrom, dobija se konačna jednačina njenog oružja uspeha - koje uvek deluje u skladu sa onom drugom, čisto fizičkom, komponentom. Sve u svemu ... fatalnija od one trojanske.

No postoji neko čudno pravilo za koje se ne može čak ni reći da je moderno, pre će biti da ono postoji oduvek, ma kako surovo zvučalo - a ono glasi ovako: svaka zgodna devojka/žena redovno ima i vuče sa sobom svoju neverovatno ružnjikavu drugaricu. Sad, ima tu podvrsta, naravno: neke su simpatično ružnjikave, neke su domaćica-ružnjikave, neke su 'na mrtvo mesto'-ružne, i tako dalje ... Ko bi znao koja je od tih sorti bila Jelenina najbolja drugarica Nađa. Svi su, dakako, jedino znali da Nađa jeste ružnjikava. Svejedno, to mišljenje muškog roda nije smetalo njihovom druženju, bar ne često. Radilo se tu o jednom od onih prijateljstava koja traju oduvek. Jelena i Nađa odrasle su po 'kuća-do-kuće' principu, i sada kada su već odrasle devojke - još uvek su zajedno. Jasno je da niko u takvim slučajevima više ne preispituje zašto se baš sa tom osobom toliko druži - jer, što kasnije upoznaš nekog prijatelja, to bolje znaš koji te razlog, koja te crta njegovog karaktera naterala da se vežeš baš za njega. A one se, nasuprot tome, znaju još od malena. Uvek su bile iste dok su bile male, volele su da imaju iste lutke i iste haljinice, da isto teraju kosu i uvezuju ih istim šnalama, da u isto vreme odu na popodnevno spavanje da bi u isto vreme i ustale i nastavile igru, da idu u isti razred kad je počela škola ...

... i to je trajalo godinama, jedno srećno detinjstvo i veliko prijateljstvo. A onda, dok pucneš prstima - odraslo se! I sada više nisu mogle da budu iste. Nađa je mogla takođe da stalno čita knjige, da bude zainteresovana za sve, bila je i pametna i verovatno da je imala svoje seksualne apetite koje je čak možda mogla i da pogura do Jeleninnog nivoa ... ali, Nađa nikako nije mogla da ima ni grudi ni zadnjicu ni lepe noge, jer se oko toga pitala Majka Priroda, nego je imala pege po licu, grudima i leđima, i pride ogromne naočare. E, tu je nastajala tačka ogromnog i neprevaziđenog mimoilaženja. To je bilo takvo, i kraj, ništa se nije dalo učiniti. A Jelena je morala da udovoljava sebi. Što se nje tiče, kad je imala trinaest godina imala je nekog dečka u kojeg se zaljubila, to je trajalo nekoliko meseci, i onda - ništa. Kao rukom odneseno. Prošlo je nju to, kao da ga nije ni bilo. Dobro, reći ćete, dete je to. No nije baš tako. Još od tada, ona ima običaj da se upušta u veze od vremena do vremena, ali nju to jednostavno ne drži ... svi ljudi oko nje pate i plaču zbog ljubavi, i ona ne želi da bude jedna od njih, a što je još lepše - uopšte se ne opterećuje time, nego joj to samo od sebe dolazi. Ili prolazi, da budemo precizniji. Par meseci i više uopšte nije zagrejana za tipa. Onda ga tako drži još neko vreme, a sa strane sprovodi svoje akcije i gasi žeđ, onu njenu. Tako je naučila, i to je tako. A Nađa je postala upravo ona iz date definicije: ružna najbolja drugarica koja trčkara za njom i vazda nešto, navodno, procenjuje da li je taj i taj momak vredan Jelenine pažnje ili ne, da li bi trebalo da se s tim i tim sastane ponovo ili ne, i sve u tom stilu. Jelena je volela svoju najbolju drugaricu isto onoliko koliko su je svi ostali - naročito muški svet - mrzeli iz dna duše.

Međutim, poslednjih godinu dana dešava se nešto čudnovato: Jelena se već toliko viđa sa jednim te istim dečkom. Nije da ne viđa i druge, naravno, ali opet - ovaj je glavni već godinu dana. To se nije ranije dešavalo. Nađa kreće da negoduje sve više i više. Više nego ikada pre. Objašnjava Jeleni da on nije pravi muškarac za nju, da treba da ga se okane, da je on ovakav i onakav i da će se, ako ga se ona ne otarasi, on zasigurno otarasiti nje na kraju. I Jeleni se čitava ta priča lagano utuvila u glavu. Primetila je taj Nađin pogled pun mržnje kad su njih dvoje zajedno skupa sa njom, primetila je da je Nađa stalno nervozna u tim situacijama i stalno gunđa, pokazuje neprijateljstvo prema njemu i češće skida naočare da bi totalno sablaznila jadnog dečka koji sve vreme, kad su sami, govori Jeleni koliko je Nađa očajno očajna bez naočara (za razliku od Nađe sa naočarima koja je samo očajna) i sve to postaje veoma nesnosno. Zato Jelena počinje da preispituje svoje odnose sa dečkom. Na kraju analize dolazi do zaključka da je ona ta koja se ponaša nenormalno za jednu vezu, budući da malo-malo pa se prepusti onom svom hobiju. Ali ona tako želi, njoj je tako lepo i kraj. Nije sad to ni u pitanju, nego njegov deo priče - a njegov deo priče je sasvim u redu. Jelena misli da je on čovek njenog kova, verovatno isto tako ima još devojaka sa kojima se rekreativno viđa, ali zato kad se njih dvoje skupe nema svađa ni ičeg sličnog, sve ide kao podmazano. Dakle, ništa ne škripi sa njih dvoje ... nego sa Nađom. Jelena odlazi kod nje i izloži joj stvar: radi se o tome da je Nađa ljubomorna i da je to napokon isplivalo na videlo, ona nikad nije imala dečka, ona nikad nije imala seks, ona je puna frustracija i besa, i zato pokušava da rasturi Jeleninu vezu. Zato što joj se sviđa Jelenin dečko! Kakva je to klinačka glupost sad kad su na pragu tridesete! Bez veze, ali dešava se upravo to! Jelena drmusa Nađu i tera je na priznanje, agonija traje satima i na kraju, sirota Nađa eksplodira i prizna da je sve to radila iz ljubomore, da je užasno ljubomorna ...
                   
... ali ne na nju zato što ima njega, nego na njega zato što ima nju! Jelena u čudu seda na krevet i izgubljeno gleda u Nađu koja se nadvija nad njom i objašnjava da je ovo prvi put da se Jelena vezala za nekog dečka, da to više nije kao one druge avanture koje podsećaju na avanture devojaka na k, ovog puta je drugačije i postoji realna opasnost da je neko odvoji od nje, a ona to ne dopušta jer ono što ona oseća prema Jeleni s vremenom je prestalo da bude samo drugarstvo, muškarci su joj se smučili iz Jeleninih priča i ona je želela nežnost druge vrste, ona se nadala da će Jelena to jednog dana uvideti i da će one onda biti srećne zajedno ... Jelena gleda i ne može da veruje svojim usima i očima, zgražava se nad svim tim i vrisne kako je to bolesno, ali već je kasno. Nađa uzima sa radnog stola makaze, izjavljuje Jeleni ljubav prvi i poslednji put baš onim pravim rečima, baca se na nju i, nakon kraće borbe, uspeva da je izbode po stomaku. Ciljala je malo niže. Iz inata. Iz mržnje i iz ljubavi.

Nastavlja se ...