Ponekad su naseobine i ostaci gradova feudalni posedi pod surovom vlašću nekog psihopate i njegove porodice. Negde je reč o paravojnim tvrđavama belaca neotpornim na najbanalnije bolesti, ili crnaca udruženih u osnivanje afričkog grada-utopije. Negde je mesto radnje usidreni brod na kome živi bizarna grupa ljudskih, cirkuskih nakaza, a negde manastir fanatika koji svome bogu prinose ljudske žrtve. Ponekad je u centru priče grad, sanatorijum ili hotel koji bi svojim izgledom i svrhom naizgled morali da pripadaju nekom u širem smislu uređenom društvu, ali uvek postaje jasno da je u pitanju samo fragment jednog rasparčanog sveta koji van okvira priče ostaje u potpunosti nejasan i nepredvidiv.

Pre nekoliko dana, ovaj svet napustio je Erman Ipen (Hermann Huppen), domaćoj publici poznat kao Herman, virtuoz tankih linija i besprekornog akvarela, belgijski crtač i pisac čuvenog stripa „Džeremaja“ koji je od 1979. godine objavljivan u sarajevskom Strip Artu – reviji čiji je osnivač i urednik bio Hermanov prijatelj, a potom i izdavač, Ervin Rustemagić.

Priče o Džeremaji, danas zacelo još više nego u vreme kada ih je Herman stvarao, nalikuju nečemu što bi svako mogao da smatra realnom i bliskom budućnošću. Amerika, u kojoj nakon nuklearne katastrofe dolazi do velikih rasnih sukoba i građanskog rata (ili je možda redosled obrnut) postaje svet bezakonja još jednom nalik Divljem zapadu, svet lišen utvrđenih pravila i sveden na distopijske zajednice ljudi, a ponekad i raznih čudnih bića, koje Džeremaja i njegov drugar Kurdi sreću u svojim lutanjima trbuhom za kruhom.

Hermann Huppen (FOTO: Joel Saget/AFP)

Predeli i arhitektura, pustinje, močvare, ruševine i napuštena industrijska postrojenja uverljivo prikazivani iz kadra u kadar, ostavljaju utisak da je autor znatno vreme posvećivao pripremi svakog svog crtačkog rada i scenarija, verovatno između ostalog i tako što je obilazio i detaljno fotografisao razna mesta kojima će potom dati svrhu mizanscena. Svaka tabla „Džeremaje“ remek delo je kadriranja, filmski dinamičnog sleda prizora, a to majstorstvo uočio je i Roman Polanski koji je Hermana angažovao za kreiranje storiborda za svoj film „Gusari“.

Osamdesete u Jugoslaviji bile su godine raznovrsne strip-periodike, tako da se više nije znalo kako odgovoriti na tolika očekivanja ljubitelja stripa, pa je bilo svakakvih izdanja, revija, podlistaka, specijalnih mesečnih brojeva, a njihov kvalitet pratio je tokove državne ekonomije, nestašica i inflacija, i menjao se, ponekad od broja do broja, prelazeći sa sjajnih korica i stranica u koloru do redukovanih formata i crno-bele štampe na lošijem papiru.

Uobičajeno je bilo sedamdesetih i osamdesetih odrastati uz stripove. Strip se kupovao od džeparca, bio je predmet trampe, još više predmet želje, pa i dobroćudne, kolekcionarske zavisti, a prodavci novina imali su ponekad običaj da svoj kiosk pretvore u prave antikvarne štandove gde bi se moglo iznenada naići na stare brojeve Eks Almanaha, Stripoteke, Denisa, Alana Forda. Zaista, strip je tih godina prelazio iz „šunda“ kako su ga etiketirale zvanične kulturne politike (pa i kažnjavale neumerenim oporezivanjem) u važan i tiražan oblik pop kulture. Poneki časopisi posvećeni stripu (Pegaz, na primer) nisu nudili samo table stripova koji su obeležili istoriju ove umetnosti, već su nudili i kompleksne i detaljne analize stripa kao medija, s jednakom pažnjom i ozbiljnošću kakva se posvećuje književnosti ili filmu.

Današnje detinjstvo lišeno je stripa. Strip se preselio u interesovanja odraslih, napustio novinske kioske i format priheftanog ili lepljenog nedeljnog časopisa i postao knjiga tvrdih korica sa riknom i skupom štampom. A možda je upravo značajnu razliku između tog i današnjeg vremena činilo i to što su stripovi, a uostalom, jednako je bilo i sa knjigama i filmovima, tada lako i bez predrasuda mogli da prelaze generacijske mostove. Sve što su, kao deca, čitali moji otac i majka, Ripa Kirbija, Flaša Gordona ili Tarzana, baš kao i dela Žila Verna, Sjenkjeviča ili Karla Maja, čitao sam i ja sa istim interesovanjem i usklađenošću sa svojim vremenom. Jer strip izdanja su tada, sem novih i aktuelnih, nudila i mnoge stripove od pre trideset ili pedeset godina, s jednakim značajem i bez obeležja zastarelosti. Vreme mladosti roditelja i dece još nije bilo podeljeno tako dubokim i hitrim tehnološkim promenama i do neprepoznatljivosti izmenjenim kodovima komunikacije. Svet se ubrzano menjao, svakako, ali te su promene ostavljale mesta za raspoznavanje tragova svega pređašnjeg, koji su se mogli dugo i pouzdano pratiti. Tragova na papiru, i od papira.

Jedna od strip revija koje su obeležile kraj sedamdesetih i osamdesete, prolazeći zajedno sa društvom tog vremena kroz ekonomske krize, no ipak opstajući i stičući prestižna svetska priznanja, bio je i sarajevski Strip Art, Ervina Rustemagića. U Strip Artu mogli su se naći i stripovi nastali pre više decenija, ali pre svega stripovi vrhunskih aktuelnih, i većinom frankofonih autora, koji su, uostalom, u tom trenutku nudili i neke od najvećih dometa takozvane devete umetnosti.

Erman Ipen – Herman – umro je samo pola godine nakon smrti svoga prijatelja Ervina, čoveka koji je svojim izuzetnim radom Jugoslaviju toga vremena učinio jednom od ključnih pozornica savremenog evropskog i svetskog stripa. (Po nekim izvorima, prva epizoda „Džeremaje“, naslovljena „Noć grabljivica“, upravo je u Strip Artu imala svoju svetsku premijeru.)

Herman je autor mnogih originalnih naslovnih strana Strip Arta, kao što su uostalom i drugi čuveni autori namenski za ovu sarajevsku strip-reviju pripremali naslovne ilustracije, kao i crteže kojima je najavljivano skoro publikovanje njihovih stripova (pamtim nekoliko sjajnih crteža čuvenog Frankena, autora Gaše Šeprtlje, urađenih specijalno za Strip Art) a koji su bili deo izuzetno bogate kolekcije koju je Ervin Rustemagić godinama vredno prikupljao.

Spisak autora te kolekcije bio je impresivan: Aleks Rejmond, Džo Makmanus, Čarls Šulc, Džon Prentis, Voren Tafs, Hal Foster, da navedem samo neke, i ta bi dela danas bila zbirka neprocenjive vrednosti nekog velikog i svetski značajnog muzeja posvećenog umetnosti stripa, da se Jugoslaviji nije dogodila krvava osveta mediokriteta, a Sarajevu distopijska sudbina grada pod udarom psihopata i varvara.

Već na početku opsade Sarajeva, srpske snage granatirale su zgradu u kojoj su se nalazile kancelarije Strip Arta. Preko 14 hiljada originalnih strip tabli, naslovnih strana, ilustracija pripremljenih ekskluzivno za jugoslovenske čitaoce, tada već nepostojeće države, nestalo je u sumanutom bombardovanju i monstruozno sistematskom ubijanju grada. Ova dela pridružila su se sudbini sarajevske biblioteke u kojoj je pod dejstvom artiljerije samoproklamovane Republike Srpske, spaljeno preko dva miliona knjiga, među kojima i mnogi srednjovekovni rukopisi.

Ervin Rustemagić proživeo je u Sarajevu dve godine opsade, nakon čega je sa porodicom uspeo da izbegne u Sloveniju.

Čitao sam negde da su mu naramci Strip Arta kojima je bio napunjen njegov automobil, barem jednom spasli život od metka ili gelera.

Lupiga.Com via Peščanik

Naslovna ilustracija: Hermann Huppen