Koliko je jadno i traljavo naše Državno odvjetništvo znamo svi, ali da će nekadašnja ravnateljica Caritasa Zagrebačke nadbiskupije ležerno išetati iz sudnice kao "ne kriva" nikome nije bilo na kraj pameti. Teta Brajša je na svoje iskrivljeno i podrugljivo zločesto lice dodala još jednu naboranu crtu, crtu moralnog davitelja. Živjeti s istini suprotnoj odluci suda i pritom od sebe lagano praviti žrtvu odlika je najgoreg šljama, stanara predvorja samog pakla. Jelena Brajša nije vještica iz Salema…

Ne znam zašto nisam ovu kolumnu poslao na Lupigu odmah kad sam je napisao. Možda zato što za ljubav nikada nije kasno. No, o tome prosudite sami u svojim mislima dok je čitate: Nije lako povjerovati da nam se i to dogodilo. Na Dori je pobijedila – Muzika! Nakon niza godina u kojima smo se svijetu predstavljali jeftinim kič proizvođačima i proizvodima, nekim čudom se desilo da nakon glasovanja na pobjedničko postolje stane suvisla pjesma koja će se moći slušati i nakon što istekne dvomjesečna…

"Ali, to će onda biti strašno, to će biti užasan bol!" - vrisnuo je glasić. "Verovatno, ali ne smeš tako lako padati u vatru." - odgovori glas, - "Ti moraš razumeti da je to kazna. Kazna ne može biti lepa, niti lako podnošljiva. Kazna mora biti kazna.". "Ali zar mora biti tako nemilosrdna i surova ..." - rastuženo, a više za sebe, zapita glasić. "I još više od toga." - odgovor je ipak usledio. "Oni čak nemaju ni saznanja o tome zašto su tamo.". "Čak ni to?" - gotovo zajeca glasić - "Oni ... oni…

Ovo san. Ko ste mislili da san umrla. Nisan. Još. Umrit danaska je skupo. Brižan onaj ki umre, ni va smrti ne najde mir aš ozgora mora gledat va kakovu lipu kagadu je stavil onih ki su za njin ostali. A ti isti, kad njin voda pride do grla zabe onu poslovicu da se o mrtvimi samo najlipše govori, pa ga više puti zakljenu i tako mu nikakore ne priskrbe pasoš za va raj. Nadan se da san vas uvjerila da danaska ni dobro umrit. Zato, stojte živi, stojte kuraju i ni za vraga se ne dajte pod zemlju. Da…

Koliko nas zna ugoditi sebi i koliko često sebi ugađamo? Ima toliko sitnih stvari koje volimo, koje nas opuste, ali se ponekad fakat nema vremena. Recimo, u zadnje vrijeme sam non-stop u studiju- te ovo, te ono ... ne stignem ni u Lup, a to je, svi znamo, svetogrđe. Ali opet, upoznao sam par osoba kojima je samougađanje na prvom mjestu i te osobe su em smirene, em zadovoljne i najbitnije od svega- sretne! Koje su to sitnice, to varira od osobe do osobe. Meni je gušt prije spavanja, a to je…

Gledam ja u subotu Kristinu, Miki, Anu i ostale i nikako da se odlučim. Kristina je malo velika i ima čudnu liniju i skupa je. Miki je pak prejeftina i bojim se da će se slomit ispod mene kao i ona prethodna. Odlučim se na kraju za Anu. Puteno bijelu, linije kao da je stvorena po meni. Nije baš tako ni jeftina pa se nadam da će izdržati moju težinu ... Misliš, sve si vidio, ali varaš se. Kristina i njezine prijateljice nisu ništa drugo nego zahodske daske. Shvaćam kolegice feministice i donekle…

Danas kad hoće nekog oblatiti reći će: ma on je naobražen na Wikipediji. "Internet generacija" je simbol debilizma, neznalaštva, kao nekad kada su za beatlesomane govorili da su zamazani padavičari koje sve treba ošišati, ili za punkere da su ćelavi nacisti, ili još ranije, pedesetih godina prošlog stoljeća, kada su Prevertovoj "djeci koja se ljube" (znate tu pjesmu) tražili osobne ili u gorem slučaju i vjenčani list. Svašta se priča protiv interneta, ali sve te "argumente" su protivnici tog…

Nekako mi nikada nije ležala zima. Depresivna strana moje ličnosti tada uzme maha i postavi me u modlu svoje bezdušnosti ostavljajući pozitivnosti taman toliko da se nasmejem na poneku šalu. Na svom kalendaru križam dane do proleća i ne znam više da li ih brojim unapred ili samo lupam recke od dana kada sam poslednji put bila zaista sretna. Sećanje na te dane iskrsne ponekad uz takt neke pesme koja ih je obeležila ili se jednostavnim flash-om memorije stvori na sekundu ili dve pred mojim…

"Ne sviđa mi se što su toliko pažljivi sa mnom. Znam da je to zbog bolesti. Mama i tata se stalno smeše, a ja znam da su tužni. Govore mi da ovo nije ništa opasno i da ce proći. Tako su govorili i deki. Deka mi mnogo nedostaje. Ako odem videću ga ponovo. Zato se ne bojim. Samo sam ponekad malo tužna ... nije važno. Ti postojiš, jel da? Sva ti deca pišu o svojim željama, a ti ih ispuniš onoj deci koja su bila dobra tokom godine. Ali ja ne želim poklon. Ja sam ove godine bila dobra, inače sam…

Teško je ne zapitati se koliko je incident ispred Močvare slučajan i nešto što se može desiti bilo kome od nas ako znamo koliko je taj klub već dugo godina nekome kost u grlu, koja se nikako ne da iščupati. Danas, znamo, nije teško naći par ćelavih dečkića koji će za malenu svotu šuškavih papira napraviti bilo što pa tako i naručiti paniku koja kasnije može izmaći kontroli. Možda zvuči kao neki loš klišej iz trećerazrednih filmova, ali zar nismo takva država? Lobiji, oni vidljivi, i oni čija…