Ponedeljak, 26. januar 2026.

Godine 2013., dakle pre više od jedne decenije, moj roman „Ispaštanje“ objavljen je na mađarskom jeziku. Euforija tranzicije se u međuvremenu stišala, nova vladajuća klasa zauzela je svoje mesto na prestolu. Jedan deo intelektualaca uporno je ponavljao da je srušio socijalizam. Nije se mogao zasititi vređanja partijskih komesara jednopartijskog sistema, što bi bilo u redu da je istim kritičkim okom gledao i na partijske komesare višepartijskog sistema. 

Ali to se nije dogodilo. Višepartijski partijski komesari postavili su temelje autokratskog sistema pogodnog za oligarhe, u kojem je započeo rat istrebljenja protiv levice i socijalističkih ideja. Zato sam u svojoj knjizi „Ispaštanje“, te 2013. godine, otvoreno zauzeo stav: „Ne želim da šutiram mrtvi socijalizam, koji nije umro prirodnom smrću, već se bacio u provaliju, isto kao onaj nemački pukovnik. Možda iz istog razloga. Naime, iz časti! Socijalizam je izvršio samoubistvo. Niko ga nije srušio, samo su junaci i lažni junaci besneli na ivici provalije s nadmenom i glupavom predstavom da su ga upravo oni gurnuli dole. Nismo čak ni primetili da plešemo na ivici ponora. Psujemo, sočno se proklinjemo, dok jedni drugima stežemo grla. Tako slavimo svoju evropsku radost. A leš se dole u kotlinama doline raspada, njegov smrad se diže u visine, ali niko nema hrabrosti da siđe i sahrani telo. Ništa i nikoga ne umemo da sahranimo uz poslednju počast, a najmanje sopstvene mrtve.” („Ispaštanje ili priče iz donjih predela“; Akademska knjiga; preveo Arpad Vicko).

Tokom protekle decenije, navodno, govorimo o krizi levice. To je samo delimično tačno: kriza se nalazi u partijskom svetu. Nestale su partije s doslednim levim programom. Ima doduše partija koje se oprezno zaklinju u socijaldemokratiju i koje unutar kapitalističkog okvira žele da ostvare ideju pravednosti. Drveno gvožđe! U novije vreme, naročito među mladim intelektualcima, pojavljuje se obnavljajuća levica izvan partijskog sveta.

Nedjelja, 1. februar 2026.

Na moj rođendan vreme je donekle omekšalo, pojavilo se i sunce kada smo Aniko i ja krenuli u Dunavsku ulicu, da po običaju, u najstarijoj ulici grada, na sopstveni rođendan proslavim rođendan grada. Sišli smo s autobusa broj 3 i prošli pored Srpskog narodnog pozorišta. Na moje najveće zaprepašćenje, zgradu je okružila policija. Trg ispred pozorišta bio je prazan. Šta se dogodilo? Oprezno sam napravio nekoliko koraka ka zgradi pozorišta, ali sam se zatim zaustavio i nastavio put uz zid na suprotnoj strani, jer sam u poslednje vreme shvatio da nije dobro zadržavati se u blizini policije ili žandarmerije dok su na dužnosti. U poslednje vreme video sam previše blještavih policijskih šlemova, suzavca i grubih razbijanja masa, pa sam nastavio uz zid. 

Dan grada obilježen je i na željezničkoj stanici (FOTO: Autonomija)

Na uglu Gradske kuće osvrnuo sam se i video kako masa ljudi nadire iz glavnog ulaza pozorišta. Da, setio sam se, upravo je završena rođendanska svečana akademija i dodeljena je "Februarska nagrada", kojom su pre dve decenije – kada je među nagrađenima bio i Aleksandar Tišma – počastili i mene. U to vreme, međutim, ispred pozorišta nije stajao policijski kordon. Vremena su se drastično promenila, i to u pravcu o kojem se dugo nisam usuđivao ni da razmišljam. Prizor je bio nadrealan, nisam prepoznavao sebe u gradu koji sam toliko voleo. Osećao sam se kao da lutam u nekom stranom gradu.

Utorak, 3. februar 2026.

Na Gradskom groblju u Novom Sadu, u uskom krugu rodbine i prijatelja, obeležili smo godišnjicu smrti Teofila Pančića.

Sreda, 4. februar 2026.

Pravim planove, ali čemu? Da li je uopšte moguće planirati? Nikada nisam osećao tlo pod nogama tako nesigurno kao ovih godina. Cilj Slobodana Miloševića bio je iracionalan, ali put do njega delovao je predvidivo, čak bih ga nazvao racionalnim. Cilj Aleksandra Vučića je sam po sebi protivrečan, a put iracionalan i nepredvidiv. Devedesetih godina Mađarska je važila za neprijateljsku zemlju, dok danas Vučićev režim mađarsku vladu naziva najprijateljskijom. S jedne strane čujem ime Viktora Orbána, s druge Vučića, dok me zapravo ta imena i ne zanimaju, jer su ona samo znaci koji podsećaju na linije seizmografa što najavljuju zloslutni zemljotres. Možda ni oni sami nisu svesni onoga što označavaju. 

Reč je o tome da je taj osećaj nalik zemljotresu globalan: ne prožima samo dve pomenute zemlje, već čitavu Istočnu i Srednju Evropu, i s njom celu Evropu. Dalje se već ne usuđujem ni da mislim. Oživljavaju završni odlomci mog romana „Nepokopana prošlost“ (Fraktura, prevela Ksenija Detoni): „O stvarnosti se nema više što dojavljivati, jer je kastrirana, pa uzalud napinjem oči, htio-ne htio moram priznati da je sve uredu, nastupala je doba savršene podložnosti, ostvario se san nove klase, bezbrižni puk ne maštari, u duhovnim plinskim komorama likvidirane su utopije, dezertirale su revolucije, sretni očevi rastreseno miluju izbrijane glave svojih yuppie potomaka, mir, mir, prošaptat će djed, književnost je utihnula, opet utihnula, a za nepokopanim prošlostima opet je izdan uhidbeni nalog, kako se ne bi iznenada prenule, ne dao Bog uskrsnule i budalasto pobunile, rake zjape prazne, građani disciplinovano stupaju prema sretnoj budućnosti, zavladao je završeni red. Ne, ne, ne, ponavljam, pribojavajući da ovoj priči nažalost, ovdje nije kraj“.

Devedesete sam lakše podnosio, jer sam mislio da ozbiljni problemi postoje samo u nekadašnjoj Jugoslaviji, a da se stvari u svetu inače odvijaju dobro. Danas, međutim, ne preostaje mi ništa drugo nego da se utešim mišlju Simone Weil: „Nisi se mogao roditi u boljem vremenu od ovog sadašnjeg, u kojem smo sve izgubili.”

Nedjelja, 8. februar 2026.

Javni život je prepun apsurda. Došao sam dotle da me više ništa ne iznenađuje. Rano ujutru ne tražim najnovije vesti o ratu u Ukrajini. U Srbiji je stanje nepromenjeno. Čas u jednom, čas u drugom gradu građani demonstriraju. U Srbiji je sve okrenuto naglavačke. Predsednik Vučić neprestano ponavlja da istrajava na evropskom putu. Najodanije provladine tabloid-televizije, međutim, govore o pokvarenosti Evropske unije i njenom skorom raspadu. Nasuprot njima, televizije kritične prema vlasti, koje predsednik Vučić naziva slugama stranih interesa, izjašnjavaju se u prilog EU. Prema rečima evropskih komesara, Srbija se ka Evropskoj uniji kreće puževim korakom. Uveče stiže neočekivana vest: predsednik Vučić je danas pre podne, poluinkognito, posetio Novi Sad kako bi otvorio izložbu posvećenu tradiciji krajiških Srba. Obećao im je stanove. Prethodno je u kiosku „Mirjana“, u društvu partijskog predsednika Miloša Vučevića i njegovih sinova, pojeo indeks-sendvič, a potom je na Petrovaradinskoj tvrđavi, u društvu Maje Gojković i još nekoliko funkcionera, popio kafu. Vladini listovi objavili su idilične fotografije na kojima se sa terase kafića uživa u pogledu na grad prekriven smogom. Mrtva priroda – s protestima, policijskim štitovima i pendrecima u pozadini. 

Vučić na sendviču (FOTO: Instagram/buducnostsrbijeav)

U Mađarskoj besni izborna kampanja. Viktor Orbán, kampanjujući u Szombathelyu, obratio se i mladim biračima: „Pobuniti se protiv mađarske vlade nije velika stvar, pobunite se protiv Bruxellesa – e, to je već nešto”. Nikada nisam mislio da ću takvu rečenicu čuti iz usta jednog odgovornog mađarskog političara. Nekadašnji predsednik Republike Srpske Milorad Dodik, nakon posete SAD-u, izjavio je da je raspad Evropske unije neizbežan. Po njegovim rečima, raspada se i Bosna i Hercegovina, jer je Dejtonski sporazum srušen. Po povratku iz Sjedinjenih Država saopštio je da je u Vašingtonu dobio podršku za politiku koju zastupa.

Subota, 14. februar 2026.

U blizini Srpskog narodnog pozorišta čekam gradski autobus da krenem kući. Putnici pogledavaju u pravcu Pupinove palate, ali uzalud. Subotom se proređuju polasci, kaže neko. Najzad stiže jedan autobus, prepun je, pa ne ulazim, jer mi noga teško podnosi visoke stepenice u velikoj gužvi. Ali ne samo zbog toga, već i zato što su autobusi sa visokim stepenicama stari, pa se lako kvare. Ovih nedelja su se dva stara autobusa zapalila. Srećom, nije došlo do težih posledica. U međuvremenu se neko izlane: Predsednik će 15. februara posetiti Novi Sad i najverovatnije održati govor u Srpskom narodnom pozorištu, dakle u najužem centru grada. 

Putnici koji su čekali taj autobus počeli su da komentarišu događaj: „Dobro bi bilo da stanovnici u okolini u to vreme zatvore prozore, jer će interventna policija i žandarmerija sigurno razbijati masu suzavcem.“; „Sigurno će potisnuti demonstrante sve do Trga slobode“; „Hvala bogu, meni je posle kovid-pandemije ostalo nekoliko zaštitnih maski. S njima ću doći.“; „To ne vredi mnogo. Suzavac je opasniji od koronavirusa.“; „Srećom, od oca sam nasledio gas-masku. Još ih je Tito delio, za slučaj da nas napadnu Rusi.“ 

Usred rasprave stigao je bolji autobus, vešto sam ušao i dobro se uhvatio. Na to treba paziti, jer je na kolovozu mnogo lokvi i rupa, pa autobus naglo koči, a putnici gube ravnotežu. Izgleda da vozač nije uspeo da izbegne jednu rupu, jer je autobus snažno poskočio i nekoliko putnika je umalo palo na nos. „Ne zna da pazi“, povikao je krupni muškarac pored vozača. „Nisam mogao, jer bih, da sam je zaobišao, udario u automobil iz suprotnog smera“, branio se vozač, pa je ljutito dodao: „Ako imate primedbu, obratite se gradonačelniku“. Na to se neko nasmejao. „To ne vredi ništa. Predsedniku treba reći, samo on može da sredi da na novosadskim ulicama ne bude rupa.“ U međuvremenu sam pomislio da predsednik i njegova pratnja sigurno ne prolaze ovom trasom, jer bi ih novosadski kolovoz dobro izdrmao. Razgovor je još trajao kada sam izašao. 

Kod kuće na internetu čitam da se članovi građanskih zborova organizuju. U velikoj su nedoumici, jer je moguće da policija ne zatvori samo Pozorišni trg, nego i okolicu. Teško će biti prići blizu. Međutim, njihov plan je propao. Predsednik Vučić kasnije je saopštio da mu je žao, ali da neće posetiti Novi Sad, jer se ispostavilo da mora da putuje u Indiju. I ja sam žalio, jer neće biti nikoga ko će narediti da se konačno zatrpaju lokve i rupe na novosadskim ulicama.

Ponedeljak, 16. februara 2026.

Na novosadskim kolovozima i dalje ostaju lokve i rupe. Iako je predsednik Vučić otkazao govor u Srpskom narodnom pozorištu povodom dvesta godina od osnivanja Matice srpske, studenti su ipak organizovali, verovatno zato što su smatrali da, uprkos predsednikovom izostanku, moraju da iskažu da je on u ovom gradu nepoželjan gost. Očigledno nije neprijateljstvo građana zaslužio samo zbog svog ponašanja nakon urušavanja nadstrešnice na novosadskoj železničkoj stanici kada je šesnaest čudi smrtno stradalo, već i zbog gotovo četrdesetogodišnjeg ponižavanja Novog Sada, u kojem je glavnu ulogu imala njegova prethodna stranka, Srpska radikalna stranka, a naravno zajedno s njom i Socijalistička partija Srbije. Na tu prošlost ne podseća samo nadstrešnica, već i jogurt-revolucija.

Rano ujutru stanovnici grada probudili su se i videli da zidove brojnih zgrada krase crveni otisci dlanova, a popodne su se studenti i građani okupili ispred univerzitetskog kampusa, odakle su krenuli ka zgradi Pokrajinske vlade, gde ih je dočekao policijski kordon. Kordon je zatvorio puteve koji vode ka Srpskom narodnom pozorištu. Policijski kordoni i vozila štitili su uvažene zvanice. To je samo po sebi već bila morbidna pojava.

Međutim, studenti i građani bolje poznaju teren od policijskih komandira. Jedan deo njih je sporednim ulicama i prolazima stigao na Trg slobode, dok je drugi deo iz pravca Jevrejske ulice pokušao da se približi Srpskom narodnom pozorištu. Dalje ipak nisu nastavili, jer im je put prečio novi snažan policijski kordon. Nekoliko stotina studenata ipak je prodrlo na Pozorišni trg, gde su ih čekale dovedene pristalice i batinaši Srpske napredne stranke. Čim je počela svečanost, pred očima policije batinaši su nasrnuli na studente i građane demonstrante. Tri studenta, kao i jedan novinar, zadobili su telesne povrede.

Batinaši na zadatku (FOTO: Autonomija)

Na Trgu slobode i na uglu Jevrejske ulice okupila se masa od više hiljada ljudi, koja je glasno skandirala „lopovi“ i „krvave su vam ruke“. U devet sati uveče srpski patrijarh i pozvani ministri koji su prisustvovali jubileju evakuisani su uz pomoć policijskih kordona kroz zadnji ulaz pozorišta. Specijalno dodeljenim autobusima, uz zaštitu policijskih kordona, sa mesta događaja su se povukle i partijske pristalice, kao i batinaši.

Strašan je simbol da su glavni akteri inače značajnog jubileja bili policajci zaduženi za razbijanje protesta, koji obeležavaju svakodnevicu u Srbiji. U isto vreme, u Valjevu su održani masovni protesti protiv policijske brutalnosti, a srpski poljoprivrednici su, zbog pogrešne poljoprivredne politike vlade, blokirali više puteva. U Srbiji i dalje nema mira.

Lupiga.Com

Naslovna fotografija: Autonomija

Sviđa vam se ono što radimo? Želite više ovakvih tekstova? Možete nas financijski poduprijeti uplatom preko ovog QR koda. Svaka pomoć onih koji nas čitaju, čitateljice i čitatelja poput tebe, uvijek je i više nego dobrodošao vjetar u leđa.