Ponedeljak, 15. decembar 2025.

Danas popodne stigla je vest: Tužilaštvo za borbu protiv organizovanog kriminala podnelo je predlog za podizanje optužnice protiv Nikole Selakovića, bivšeg ministra pravde i sadašnjeg ministra kulture u Vladi Republike Srbije, zbog falsifikovanja isprava i zloupotrebe službenog položaja. U vladinim krugovima vlada ogromno ogorčenje. Predsednik Aleksandar Vučić objavio je rat tužilaštvu. Preti da će razbiti tu kriminalnu bandu. Optužba je, po njemu, organizovana kriminalna akcija protiv države. 

Ne usuđujem se ni da pomislim kakav će biti ishod svega toga. Jedva sam stigao da razmislim o toj vesti, kada je usledilo sledeće: Jared Kushner je objavio da, iz poštovanja prema srpskom narodu i Beogradu, povlači svoju kandidaturu za izgradnju luksuznog hotela na mestu zgrade Generalštaba.

Utorak, 16. decembar 2025.

Izgleda da je Brechtov predlog dugotrajan. Nakon velikih istočnoberlinskih demonstracija 17. juna 1953. godine, generalni sekretar Saveza pisaca delio je letke u kojima je pisalo da je narod prokockao poverenje vlasti. Brecht je tada postavio pitanje: zar ne bi bilo jednostavnije da vlast raspusti narod i izabere novi?

Nedelja, 21. decembar 2025.

Ovih dana sve češće mi na pamet pada definicija Bernarda-Henrija Lévyja o intelektualcu u papučama, koji izbegava neprijatne i uznemirujuće situacije kako bi ga ostavili na miru, dok se s plemenitim uverenjem razmeće u ulozi humaniste. Trudi se da formuliše objektivne sudove koji graniče sa neutralnošću. Staje na stranu potlačenih, ali ne imenuje tlačitelje. U našem slučaju izbegava da imenuje novu kapitalističku klasu, čiji kapital štite žandarmerija i policija, vođene od ministra socijalističke partije. Uglavnom poseduje izvanredan diplomatski osećaj. Načelno osuđuje korupciju, zbog čega uživa veliko poštovanje u javnosti, jer većina ljudi isto to čini radi umirivanja sopstvene savesti, ali smatra da je to sasvim dovoljno – ni korak dalje, da se ne pravi skandal, jer ko zna kako bi se sve završilo. A ipak, sledeći Hannu Arendt, možemo reći da je depersonalizacija odgovornosti jedan od oblika zla. Danas izuzetno aktuelni George Orwell je nemilosrdan: onaj ko ne imenuje tlačitelja – štiti ga.

Utorak, 23. decembar 2025.

„Mirovnom” Donaldu Trumpu Kanada ne da mira. Nakon što je 25. decembra imenovao posebnog izaslanika za pitanja u vezi Grenlanda, juče je otkrio zašto se sprema da pripoji Grenland – zbog interesa nacionalne bezbednosti želi da preuzme ostrvsku zemlju koja se nalazi pod danskom upravom.

Nedelja, 28. decembar 2025.

U postsocijalističkim zemljama građani su uznemireni i okruženi zlokobnim pojavama. Rođen je kapitalizam stvoren odozgo, tranzicija je završena, nova klasa je preuzela vlast. Dobro opremljena policija i žandarmerija čuvaju imovinu nove oligarhije. Pored izuzetno efikasnih modernih uređaja za prisluškivanje i kamera za prepoznavanje lica, socijalistički doušnici deluju kao naivni diletanti. Intelektualci koji su naivno sanjali o slobodi s lošom savešću shvataju kakvu su nakazu veličali. 

Sve se to naročito jasno vidi u Srbiji, gde su temelji tranzicije postavljeni u ratu, a njen put bio popločan krvlju i korupcijom. Povremeno intelektualci, radi smirivanja savesti, izjavljuju da staju na stranu potlačenih, ali se ne suprotstavljaju tlačiteljskoj novoj klasi. Ne usuđujemo se ni da izgovorimo da nismo želeli ovakav kapitalizam. Sve smo više uvereni da put klijentelističkog kapitalizma nužno vodi u autokratiju. U mom romanu „Balkanska lepota“ bilo je reči o putu koji vodi ka klijentelističkom kapitalizmu. Počinje ratnom trgovinom oružjem, a nastavlja se wellness-hotelima, luksuzom, urbanim mafijašima i pravno uređenom korupcijom, autokratijom. Glavni junak romana pronalazi samo jedan izlaz: zapali dedinu kuću, koju novopečeni bogataši žele jeftino da prisvoje. Ne bih se usudio da tvrdim da je imao i neku drugu mogućnost. Urbán András je prilikom scenskog uprizorenja romana to prikazao jednom sjajnom scenom: dedina kuća gori, dok pripadnici nove klase igraju tenis.

Nedelja, 4. januar 2026.

Juče su, po naređenju „miroljubivog“ Trumpa, oružane snage Sjedinjenih Američkih Država pokrenule ciljanu vojnu akciju u Venecueli. Vazdušnim udarima i elitnim jedinicama komandosa upali su u glavni grad Venecuele i uhapsili venecuelanskog predsednika Nicolása Madura i njegovu suprugu Ciliu Flores. Američke snage koje su učestvovale u akciji prebacile su ih u New York, gde su protiv njih podignute optužnice zbog krivičnih dela u vezi s trgovinom drogom i oružjem. 

Čitajući vesti, ostao sam bez reči. S jedne strane, poznato mi je da se Maduro ponašao kao opasan diktator, nameštao je izbore, hapsio demonstrante koji su protestovali protiv njega i uveo surov teror, zbog čega države članice EU nisu priznale njegovu izbornu pobedu. S druge strane, snažno sumnjam da je predsednik Trump intervenisao u odbrani demokratije. Nije ga na to navela borba protiv krijumčarenja droge, već bogata venecuelanska naftna polja. Jedne od najvećih svetskih rezervi nafte nalaze se upravo u toj zemlji, a Kina je jedan od njenih najboljih kupaca. Postoji bojazan da je ovom intervencijom i teškim kršenjem međunarodnog prava Trump zapravo oslabio demokratsku opoziciju. Ne samo venecuelansku, već i čitavu južnoameričku. Plašim se da su obični ljudi skloni da radije prihvate domaćeg diktatora nego stranog eksploatatora. Radoznao sam kako će reagovati venecuelanske mase. Ni najmanje ne žalim Madura, ali se bojim i probuđenog američkog imperijalizma. Akciju protiv Kremlju naklonjenog Madura Putinova vlast je prilično mlako osudila, a ni Kina nije protestovala previše odlučno. Izgleda da su pronašli svoju geopolitičku računicu. Trump je najavio da SAD planiraju i pripajanje Grenlanda.

Utorak, 6. januar 2026.

Mesecima se nisam video sa Urbánom Andrásem, a večeras je konačno došlo do toga. Da li je moguć kritički orijentisan teatar bez kritički nastrojene intelektualne, umetničke i književne elite? Slažem se s Urbánom da se kultura trenutno nalazi u mučnoj situaciji, što je tim pre iznenađujuće jer je promene sistema upravo pokrenula kulturna elita. Tvrdim da je nakon promene sistema politika prisvojila nacionalni identitet. Političari se zaklinju u nacionalni identitet, ali istovremeno razgrađuju kulturu koja čini njegov temelj. Politika identiteta postala je plen dnevne politike; razbija vrednosne sisteme koje jedino kultura može da sačuva. 

„Bez kulture zajednica postaje sopstvena senka. A senka ne može da se odupre ničemu”, zapisao sam u svom dnevniku 19. jula 2025. godine. Sada je sve očiglednije da senka postaje sve zlokobnija. Sledeći teoriju Benedicta Andersona, tvrdim da nacionalnu zajednicu stvaraju književnost, publicistika, nastava istorije i umetnosti. Isaiah Berlin je to precizno i oštro formulisao: „Ako zajednica izgubi svoj kulturni identitet, lišava se smisla svog postojanja”. 

Ove misli danas dobijaju poseban naglasak, u doba ubrzane globalizacije, kada smo svedoci histerične potrage za identitetom koju vodi politika bez kulture.

Četvrtak, 8. januar 2026.

Tabloid-televizija pod nazivom Infomer prenosila je uživo sinoćnju bučnu proslavu pravoslavnog Božića koju je sama organizovala, a na kojoj su se pojavili i predsednik Aleksandar Vučić i predsednica parlamenta Ana Brnabić. U provincijalnoj kafanskoj atmosferi pevač po imenu Ašanin, osuđen na jedanaest godina zatvora, pevao je Ani Brnabić na uho, dok je grlio i ljubio nasmejanu predsednicu parlamenta. 

U kafani "Informer" (SCREENSHOT: YouTube)

U redu, svako slavi u skladu sa sopstvenim ukusom i načelima. Atmosfera je bila zadovoljavajuća, kako i priliči prazniku. Među najradosnijima bio je Vojislav Šešelj, osuđen pred Haškim tribunalom za ratne zločine, koji je sedeo neposredno pored predsednice parlamenta. S punim pravom, jer je pravoslavno Badnje veče simbolizovalo njegovu veliku stratešku pobedu.

Petak, 9. januar 2026.

Danas intelektualni opozicionari – bojim se da citiram – imaju jedan naivan san o „giljotini bez odsečenih glava” (Malraux).

Utorak, 13. januar 2026.

Isaiah Berlin je negde napisao da se pred kapijama raja uzdižu brda leševa. U tome ima nečeg strašnog: govori o tome da ostvarenje plemenitih ciljeva zahteva i žrtve. Koliko god da je taj prizor zastrašujući, ja naslućujem još užasniji. U šatorima ispred kapija pakla, izabrani slave sopstvene pobede.

Sreda, 14. januar 2026.

Prošla godina protekla je u znaku glasne pobune, a ova se nastavila glasnom tišinom. Ne može se predvideti koliko će to trajati. Srbija je postala sve tajanstvenija i nepredvidljivija. Pretpostavljam da su svi izvukli pouke iz prošlogodišnjih događaja, zato je tišina koju svakodnevno doživljavam postala tako glasna. 

Ovih dana sam se češće nego inače susretao s ljudima, obilazio poštu, banke, sređivao tekuće poslove u kancelarijama komunalnih preduzeća, sedeo u čekaonicama lekarskih ordinacija, gurao se u autobusima gradskog saobraćajnog preduzeća, stajao u redovima pred raznim šalterima, i iskusio da građani više ne grde vodeće političare kao pre nekoliko meseci, već pognute glave čekaju. Koga? Šta? Ne bih umeo da pogodim; sećam se samo radoznalih i nemih pogleda. Ti pogledi odaju da je veliki deo građana, možda i većina, odlučio za koga će glasati na predstojećim izborima, koji će se održati ako predsednik Vučić održi reč. Sada je svaka reč suvišna. Inventura je završena. Možda će biti potrebno vrlo snažno iritirati građane da bi se prekinula ta glasna i tajanstvena tišina.

Subota, 17. januar 2026.

Na Trgu slobode u Novom Sadu novosadski studenti organizovali su masovni skup. Uprkos izuzetno jakom vetru i ledenoj hladnoći, trg se ispunio, što me je pomalo iznenadilo. Zaista je veoma rizično organizovati masovni skup u ovakvim vremenskim uslovima – ali, evo, uspelo je. Studenti su javnosti predstavili prve dve tačke svog izbornog programa. Jedna je lustracija, a druga zakoni o ispitivanju porekla imovine. Okupljena masa dočekala je to s velikim odobravanjem. 

Lustracija u Srbiji ima i dimenziju koja se tiče svih postsocijalističkih zemalja. Očigledno je da se ne radi o zlodelima počinjenim u socijalističkom sistemu, jer relevantni akteri tog perioda više nisu među živima. Ako je poneki još i živ, taj je već decenijama ispao iz javnog života. Reč je, dakle, o periodu posle promene sistema, i u tom smislu studentski izborni program jedinstven je u čitavom regionu. Ispitivanje porekla imovine i s njim tesno povezana korupcija takođe su nove pojave. Tokom protekle decenije doneto je više antikorupcijskih zakona, ali oni nisu imali ozbiljnijeg dejstva. Da li će studentski program imati šanse, odlučiće rezultati predstojećih izbora, ako uopšte do njih dođe ove godine. Studenti, međutim, drže datu reč: započeli su masovne skupove na kojima predstavljaju svoj izborni program. Sledeći će se održati 27. januara u Beogradu.

Lupiga.Com

Naslovna fotografija: Pixabay

Sviđa vam se ono što radimo? Želite više ovakvih tekstova? Možete nas financijski poduprijeti uplatom preko ovog QR koda. Svaka pomoć onih koji nas čitaju, čitateljice i čitatelja poput tebe, uvijek je i više nego dobrodošao vjetar u leđa.