Budim se u 8:15. Ne svojom voljom, jer i dalje najviše cenim spavanje koje nije prekinuto alarmom mobilnog telefona. Koleginica me zamolila da preuzmem i ovaj dan vikenda na poslu. Setivši se svih njenih uskakanja kada je meni bio potreban slobodan dan, nemam srca da joj kažem neću. Subota me dočekuje u društvu mokrih ulica, sivih zgrada soc-realizma i bezizražajnih ljudi koji vuku kese i korpe s pijace. Pokušavam da ignorišem vozače koji nervozno lete Bulevarom.
 
Jedina stvar koju moja malenkost poštuje u rano subotnje jutro je radio b92. Pijem prvu jutarnju kafu i smejem se slušajući Goricu&Glavonju. Razmišljam kako je lako raditi ono što volimo. I kako je lako onda uživati. Pitam se kako do sada niko nije zatvorio jedinu radio stanicu koju poštujem, jer je ovde sve moguće i normalno se vrlo jednostavnim načinom pretvara u nenormalno. Čudni putevi, ha?
 
Pa sad ...
 
Trudim se da u svojoj glavi zadržim neki red i poredak iako uz svaku svećicu više na rođendanskoj torti, dobijem još po koji razlog da prestanem da verujem u sve one male stvari koje me usrećuju. Onda se setim rečenice koju sam davno pročitala "Male stvari čine život lepim, a lep život nije mala stvar".
 
Posle 6 sati zijanja u monitor, a još uvek vođena parolom o malim stvarima i lepom životu, odlazim s Urošem u "Divan dućan". Mala i slatka kafeterija otvorena za popodnevna ćaskanja. Konobar nam donosi dva caramel macchiato-a. Nudim ga čokoladom (na 3. mestu moje Top10 liste malih stvari je čokolada+kafa). Zahvaljuje se uz osmeh i žali se na ispite koje priprema držeći knjigu na kafematu. Umetnost pravljenja 20 vrsta kafa i Estetika za II godinu Pedagogije. Briše ruke o šarenu kecelju i nastavlja da poslužuje goste pokušavajući da se priseti poslednje pročitane lekcije. Pitam se da li će ikada pregledajući testove sposobnosti malih sedmogodišnjaka iskoristiti praksu stečenu u "Dućanu".
 
Žurim kući. Treba da držim čas matematike. Maja a.k.a. Profesorica. Osnovcima ne volim da držim časove jer sam vremenom sabiranje pozitivnih i negativnih brojeva prihvatila kao osnovu, nešto što se zna. Na zadatak o plantaži jabuka i krušaka teško odgovaram bez sistema jednačina. Jelena, skoro pa maturant, dolazi kod mene na časove već tri godine. Računske operacije joj idu od ruke ako se brojevima doda na kraju "dinari". Imaš 327 dinara i neko ti traži 450 dinara. Hoćeš li imati dovoljno? Jelena kaže "Ne, faliće mi 123 dinara." Ali kada joj postavim 4-15=, čekam dugo na odgovor. Danas treba ponovo da vežbamo Pitagorinu teoremu. Dok vadi sveske iz tašne, hvali mi se da je dobila 5 iz matematike i pokazuje mi zadatke koje nije rešila. U njenom svetu, priznaju se samo a,b,c oznake. a1, a2, a3 pripadaju domenu više matematike. Stanje šoka pokušavam da oteram pitajući je iz čega je dobila 5.
- Imali smo za domaći da napravimo od kartona kocku.
Ostajem zbunjena. Ne progovaram. Pitam se o čemu razmišlja Jelenina profesorica kada se budi za prvi čas u jutarnjoj smeni. Da li se njeno višegodišnje školovanje svelo na kartonsku kocku koja će doneti peticu učenicima III razreda srednje škole? Mislim da nije o tome sanjala dok je u iznajmljenoj sobi učila kojekakve brojke i simbole tražeći njihovu međusobnu vezu.
 
Ali ...
 
Izgleda vremenom većina nas sitni snove. Da li usled gubitka volje, da li zbog poremećenih vrednosti, te jednog jutra se budimo i prebiramo po novčaniku života tražeći preostale petoparce.
 
U nadi da ćemo zajedničku drugaricu podsetiti da napunjenih četvrt veka ne sme da izbriše osmeh koji čuva ideale, Uroš i ja pakujemo uramljenu sliku iz zabavišta na kojoj nas par peva "Danas nam je divan dan ..."
 
Neke od gostiju na žurci dugo nisam videla. Čujem da traže posao, završavaju fakultete, venčavaju se, dok neki i dalje životare mladost pokušavajući da dokuče odgovore na mnoštvo pitanja iz domena filozofije. 
 
Čitavu priču prate zvuci klavira. Stariji gospodin pojavio se poslednji od svih gostiju i u ime davno prošlih džentlmenskih dana slavljenici poklonio tamno crvenu ružu. Poklonio se svima i odgegao do klavira u susednoj sobi. Leva strana njegovog tela je par centimetara bliža zemlji od desne. Par očiju veselo je skakao po notama. Prsti su leteli po belim tipkama, a osmeh se zavukao među bore na njegovom licu. Stan je odisao klasikom. Sve dok se nivo alkohola nije podigao u organizmima gostiju. Sa svih strana su se čule muzičke želje. Stari Gospodin ih je sve ispunjavao. Ugao usana i dalje se izvijao u prostodušan osmeh.
 
Kada su garave devojke s vojvođanskih salaša pobegle s klavirskih dirki, Stari Gospodin je započeo priču svog života.
 
Dečak je voleo muziku. Lupao bi po dirkama starog salonskog klavira u kući svoje omame, postarije Nemice koja je još tada naslutila dečakov talent, te ga slala na časove kod Herr Herberta, svojevremeno veoma poznatog pijaniste. Posle II svetskog rata, mladić je ponevši samo staru fotografiju, krenuo da potraži klavir čija je orahovina rasla pod nekim lepšim nebom. I našao ga je. Na prekookenskom brodu gde je godinama sa svojim prijateljem zabavljao bogate putnike. Vrativši se posle mnogo godina, upoznao je lepu ćerku budimpeštanskog trgovačkog putnika koja danas brine da li se Stari Gospodin snašao za prevoz kada se i poslednji gosti prostranim bulevarima vraćaju kući ... jer njegova noga je sve slabija i sve skuplje naplaćuje danak višečasovnom sedenju na niskoj stoličici.
 
Gospin Szep se vraća klaviru.
 
Pokušavam da pobedim svoju sentimentalnost jer mi je poražavajuće strašan prizor koji vidim. Na momenat celu prostoriju vidim kroz staklenu maglu. Uroš me jače stisne za ruku. Blagim osmehom mu dajem do znanja da znam da zna čemu suze. Njemu ne treba da objašnjavam da mi je strašno ...
 
... što gospodin Szep i njegova bolesna noga moraju da sede satima uz pijanu mladež i zabavljaju ih u saradnji s deset prstiju i sećanjem na brojne notne sveske ispisane nekada davno na talasima Atlantika.
...  što gospođa Szep strepi gotovo svake noći dok Stari Gospodin ne legne pored nje.
...  što budući pedagog uči životnu estetiku na novom kafematu brišući ruke o šarenu kecelju.
... što bivša studentkinja matematike, sada profesorica s naočarima na vrh nosa, kako već izgledaju profesorice matematike, svake večeri pokušava da pronađe razlog svih urađenih zadataka u životu, kada se njen posao sveo na parče kartona i samolepljivu traku.
...  što je granica sa svetom bez snova toliko tanka i toliko laka za prekoračiti.
 
 
Uroš mi kaže "Pogledaj mu oči. Maja, on je srećan." Pokušavam da uhvatim pogled gospodina Szepa, ali njegovi kapci su spušteni. Iza njih veliki orkestar svira najlepšu simfoniju koju je svet ikada čuo. Postajem svesna da se u tom momentu i bol u njegovoj nozi povukao. Ili ga je dodir izboranih prstiju i nežnih dirki uspavao.
 
Da, kažem, srećan je.
 
Ipak je pronašao svoju orahovinu i sada više ništa nije bitno.