Autobus me odnosi iz prašnjavog Novog Sada ka moru. U mojoj glavi bubnja želja za morskim plavetnilom i tišinom koja stanuje pod talasima. Prazna sam. Pokušavam da razaznam planine koje ostaju iza mene, ali sve što vidim je odraz nečijeg lica u prozoru autobusa. Lice liči na moje iako ne prepoznajem providnost tog pogleda.

Rose. Malo crnogorsko primorsko mesto. Svaki dan, dok se nizovi kamenih kuća pomaljaju iza okuke, izjavljujem Mogla bih živeti ovde. Dejan mi uz osmeh kaže Ma daj ... Umrla bi od dosade preko zime. Kažu da je najveći procenat samoubistava u primorskim mestima tokom zime. Pravim se da sam prečula statistički podatak. Jer je toplo i mirno i ... jer su šarene slike mojih maštarenja moja lična ulaznica za realni svet.

Ležim na vrelom betonu i tražim oblike po oblacima. Misli mi lete i smenjuju jedna drugu. Polako zaboravljam brojeve telefona, gubim osećaj odgovornosti i zamenjujem ga indiferentnošću koja je strpljivo čekala u meni da ponovo bude pronađena. Lica dobijaju blage crte. Njih ne menjam, ne zaboravljam, jer su jedino što želim da zadržim od stare Maje. Samo im dodajem onu posebnu boju kojom vremenom bojimo ljude koji postaju nekako naši i šta god da urade imaju osigurano mesto u našim životima.

Perast. Gospa od Škrpjela ponosno izvire iz mora na svom ostrvcetu. Dok ispijam kafu i piskaram po poleđini razglednica, čujem starog ribara kako objašnjava radoznaloj unuci Svo lepo kamenje ćemo skupiti i barkama odneti do naše Gospe. Bacaćemo kamenje na ostrvo da nam Gospa ne bi otišla. Plave okice proučavaju okolinu. Deda, a gde Gospa može da ode? Starac setnih očiju posmatra more U more, dušo ... Na dno mora ... Da pronađe svog dragana među sirenama.

Putujemo ponovo ka Rosama. Već poznajem raspored kuća i prodavnica prepunih šarenih suvenira. Jedino sa čime ne mogu da se poistovetim su planine koje presecamo uzanim asfaltnim putem. Čudan osećaj klaustrofobičnosti mi se uvlači pod kožu. Pogled mi je ograničen i oči uporno pokušavaju da uhvate slobodu. Ali ih svaki put sputa gromada stena i zelenila. Iza napuštene austrougarske kućice, moj pogled pronalazi svoj mir. Daleka linija horizonta je ispred mene. Negde daleko nebo uranja u plavetnilo ne znajući da kilometrima daleko postoji ista linija ... u kojoj ravnica uranja u nebo.

Te noći je pun Mesec nadgledao Bokokotorski zaliv. Znala sam da će u moje snove posuti prašinu prošlih dana ... Kroz noć autoputom prolazi jedan bordo opel-kadet. Pun je izgužvanih papirića od čokoladica i  praznih plastičnih flaša multivitaminskih sokova. Automobil se zaustavlja i On izlazi. Priča mi. Kaže da ne zna da iskaže sebe rečima, pa zato crta. Pokazuje mi svoje crteže. Crno-beli su. Na svakom je sam pored reke. Pikasovski predstavljeno lice dodaje dubini njegove usamljenosti. Kaže da ne zna da crta portrete i pokazuje mi šarene crteže koji podsećaju na izložbe u zabavištima. Vidiš, kaže, ja to jednostavno ne znam; ne vredi da pokušavaš.

Ujutru mi ravnica nedostaje još više.

Marko me pronalazi na klupici ispod drveta dok bacam kockice čekajući yamb. Možemo sada da ronimo ako hoćeš. More se smirilo. Drži mi kratak kurs objašnjavajući šta smem, a šta ne smem da radim pod vodom. Oblačimo opremu i ...

Tišina pod vodom je neopisiva. Jedini zvuk koji se uklapa u taj mir je moje disanje. Dno je peskovito, školjke mirno leže skrivajući svoje bisere. Ježevi izgledaju bezopasno. Posle prvog talasa uzbuđenja, shvatam da je mir koji se nalazi na tih 6 metara nešto što želim da zauvek zadržim u sebi. Podižem pogled ka gore, ka svetu u kome se bliskost teško nalazi, i vidim jato riba koje pliva tirkiznim prostranstvom ne bežeći od mene i Marka. Prihvataju nas iako smo totalno drugačiji od njihove jednostavne građe. Kroz glavu mi prolazi misao da me nije strah, da se ne bojim ničega lošeg što u tom momentu može da se desi, jer na dnu mora postajem ono što želim da budem ... slobodna i prihvaćena.

Vrativši se u zemljano-vazdušno okruženje, postajem svesna ograničenosti i brana među ljudima. Svih razlika koje ne možemo ili ne želimo da prihvatimo. Svih ponosa koje ne želimo da progutamo. Svih onih bačenih dana koje ređamo po vitrini sećanja ubeđujući sebe da mora tako. Svih izgubljenih bitki koje vodimo u lažnoj nadi da ćemo ipak dobiti rat.