Bio je peti dan posle Nove godine. Sedela sam u svojoj sobi i po ko zna koji put preslušavala Off he goes i zahvaljivala savremenoj tehnologiji koja je na moju muzičku spravu ugradila magičnu opciju repeat. Sumirala sam, oduzimala, pa ponovo dodavala i na kraju shvatila da više i ne znam čemu sve to vodi. Milion puta prežvakane misli letele su po mojoj glavi, a rešenje se nije pojavljivalo.

Od napada turobnog samosažaljenja spasio me mobilni na čijem displeju sam ugledala 1 message received.

Sama? Mogu da dodjem?

Marko.

Naravno. Čekam te.

Marka sam upoznala pre tri godine. Na žurci na kojoj sam se smarala pitajući se šta uopšte radim tamo. Sklonila sam se u kuhinju da u tišini pozovem taxi. Marko je sedeo za stolom i ponudio me pićem dok je iz slušalice dopirala glupava muzika tastera hold. Rekao mi je da se užasno dosađuje, da skoro nikoga ne zna i da bi najradije i on otišao kući.

- Pa što ne ideš - pitala sam ga.

- Moja devojka voli ova fancy sranja - rekao je.

- Ko je tvoja devojka?

- Plavuša s majicom Not today, I'm pmsing.

Naravno da sam je primetila. Bila je jedna od osoba koje svi primete i koje stanje biti-u-centru-pažnje-i-zbivanja smatraju svojim prirodnim okruženjem u kome se najbolje snalaze. Iskreno, nije mi bila preterano simpatična, čak na momente i napadna, ali to nisam želela da kažem njenom momku u maloj kuhinji na smor žurci dok slušalica u mojoj ruci  ispušta iritirajuću melodiju. Klimnula sam glavom i promumljala ono nekulturno aha. Marko se nasmejao.

- Ne možeš baš da nas povežeš, ha?

I nisam mogla, ali nisam ništa rekla. Izvukao me i glas operaterke Maxi taxi, dobro veče. Pozdravila sam se s Markom i rekla mu da bar ima dovoljno vina ako mu se već ne vraća u gužvu. Nasmejao se.

Posle nekoliko dana ponovo sam ga srela. U jednom klubu organizovano je veče posvećeno grungeu. S nekoliko prijatelja silazila sam uskim stepeništem dok je muzika postajala sve glasnija. U susret mi je išla plavuša prilično nadurena. Pokušavala sam da je lociram u svom sećanju, a onda sam ugledala Marka iza nje. Klimnuo mi je glavom i rekao da se odmah vraća. Posle nekoliko trenutaka zaista je bio tu. Prilično u out raspoloženju.

- Jesi ok?

- Ma da ... - odmahnuo je rukom - Hajde da popijemo nešto.

Seli smo za šank.

- Išao sam da je ispratim na taxi. Ona ne voli ovakva mesta. Zagušljivo joj je, ljudi su joj dosadni i ne sviđa joj se muzika. Ne mogu da je krivim. Dobar je ona čovek. Jednostavno gledamo na svet kroz različite prizme. Kako si ti?

Te večeri Marko i ja protresli smo kompletne živote. Ostali smo poslednji u klubu, svetla su se popalila, a nas dvoje smo se našli oko većine stvari. Imala sam osećaj da ga poznajem milion godina.

Naredni susreti su u početku bili spontani, a kasnije smo razmenili telefone i organizovali zajedničke izlaske. Upoznala sam i Tijanu, njegovu devojku. Čak ni posle nekoliko kafenisanja s njima, nisam uspevala da ih povežem. Njih dvoje su zaista pripadali različitim svetovima. Interesovanja su im bile dve paralelne prave. Na fakultetu su me naučili da se dve paralelne prave seku negde u beskonačnosti, pa sam tako sebi i objasnila Tijaninu i Markovu vezu ... kao nešto što će se negde i nekada dotaći. A do tada sam gledala Marka prilično izgubljenog i nezadovoljnog.

I te večeri je ušao i po svom starom dobrom običaju me pitao

- Jesam li te prekinuo u nečemu?

- Jesi ... u pokušaju da iz očaja odgledam neki tugaljiv film, pošaljem zakasnelo pismo Deda Mrazu i napljujem ga što mi nije ispunio želju od prethodne godine.

Seo je, zapalio cigaru, pojačao muziku i otvorio vino. Donela sam čaše i rekla:

- Hajde, momčino, slušam te. Moraš mi dati dobar razlog što si banuo ovako i spasio me patetične strane moje ličnosti.

- Tijana i ja smo sedeli kod mene. Spremao sam večeru i bio zahvalan na prvoj mirnoj noći posle svih ovih gluposti oko Nove godine. Nazvala ju je Sonja i pozvala je na neku žurku. Ja sam joj rekao ok, ti idi, ja baš i nisam za takvu varijantu večeras. Naljutila se, rekla mi da sam kao penzioner i izletela kao furija. A da ... i tresnula je vratima.

- Pa ok, nije vam prvi put da se posvađate. Na kraju krajeva, znaš da će te već sutra nazvati.

- Znam ... ono što ne znam je da li vredi. Da li postoje granice? I da li ćemo ikada nas dvoje biti ono što pokušavamo da budemo? Sve su to u početku bile stvari koje sam mislio da ćemo prebroditi, da ćemo se nekako uklopiti. Mislio sam da je dovoljno da želim njen osmeh, da ga iznudim s vremena na vreme ... da preskočim njena stalna argumentovanja stvari koje nisu opipljive i da dođem do nje. Mislio sam da će me voleti ovakvog kakav jesam i da ću i ja nju, na kraju krajeva, voleti takvu. A sada ne znam da li se ovo osećanje između nas svrstava pod voleti ... stalno se truditi da postaneš nečiji soulmate, ne znači to i biti ... I zamorno je i nije lepo i nije to ono što sam ja zamišljao da ljubav treba da bude. A s druge strane, to je reality, ne? Ulagati i truditi se i graditi nešto. Uf ...

Gledam Marka i priznajem mu da ga i razumem i ne razumem.

- Svesna sam da je potrebno uložiti mnogo da bi se međuljudski odnos sačuvao. Da smo svi različiti. Da u limunada-filmovima nikada nema drugog dela; da nema scena kada posle nekoliko godina On dolazi kući s posla, Ona nervozna priprema ručak i sluša vesti koje po default-u nisu dobre, mlađe dete urla, a starije, pubertetlija, ne ispušta telefon iz ruku i sluša glasno jezivu muziku. Ne snimaju se nastavci Nothing Hilla i sličnih gluposti. Svaka bajka se završava izlizanom rečenicom - I živeli su srećno do kraja života. ČičaMičaGotovaPriča.

Marko mi iznosi svoje viđenje.

- Ma za sve su i krive bajke. Tugaljive pesme. Od malena su nam usađeni standardi ljubavi. Tražimo nešto što ne postoji. Barbra Streisand u jednom filmu kaže da smo svi zatucani, jer očekujemo fucking muziku kada se poljubimo s nekim. I ako toga nema, misliš da ne vredi. To ti je naš problem. Očekujemo da živimo bajke, a to ne postoji.

Pitam ga da li zaista veruje u to i da li bi mogao da živi bez tih zaglušujućih nota u nama.

- Ne - kaže - ali ću naučiti.

- Vredi li?

- Ne znam.

Ne postavljam više pitanja. Znam da smo svi prilično slepi kada dođe do nas, a prepametni kada su u pitanju drugi.

- Jedina slika koja još uvek predstavlja dovoljan dokaz mom verovanju u ljubav iz filmova je priča o bračnom paru u svojim pedesetim godinama. Posle dugogodišnjeg zabavljanja i čitavih simfonija koje su pratile njihove dodire, venčali su se, zaposlili i započeli zajednički život. Danas imaju dvoje odrasle dece i jedno drugo. Do pre dve godine imali su tone neke neobjašnjive mržnje, zasićenosti i osećaj da imaju stranca pored sebe. Svakodnevnica ih je sa svim svojim problemima mlela godinama. Njih dvoje više nisu razgovarali. Samo su razmenjivali poruke napisane na post-it papiriću i zalepljene na frižideru. Iz svakodnevne komunikacije nestale su čak i kurtoazne rečenice lepo spavaj, dobro jutro, kako si. Oboje su razmišljali jedno o drugom s dozom prezira i gađenja.

Jednog dana Ona je izašla s posla ranije. Tumarala je ulicama odlažući odlazak kući i susret sa svim onim što ju je tištalo i bolelo i nerviralo ... jednom rečju, stvaralo čitav spektar različitih emocija u njoj. Živeti u istom gradu godinama znači imati zavidnu kolekciju uspomena skrivenih po ulicama i krošnjama drveća. Tog dana Ona je videla Njega, koga je nekada volela i za koga je bila spremna da pomeri planine ... mladog studenta arhitekture koji je nekada jednim pokretom crtao osmeh na njenom licu; koji je čitao njene želje iz sazvežđa i ispunjavao ih; Njega koji je bio uz nju kada joj se život lomio i kada sem Njega ništa nije imalo smisao. A sada taj isti On svaku noć leže pored nje u krevet i ona svako jutro vrti isto pitanje po svojoj glavi ko je ovaj stranac?

Raspored osećanja, događaja i mapa ulica kojima su zajedno prolazili, učinio je da se Ona obrela u stanu sedeći preko puta Njega. Razgovarali su satima. Iskreno. Po prvi put nakon mnogo godina. Nisu tražili razloge ogromne praznine koja je stajala između njih, jer, na kraju krajeva, nije bilo poente za tim. Prošlost ne možemo vratiti niti promeniti. Ona ostaje zaglavljena u našem sećanju kao bolna realnost. Ili kao iskustvo na osnovu koga cenimo sadašnjost. Njen i Njegov izbor pao je na ovo drugo. Oboje su znali zašto su izabrali jedno drugo davnih sedamdesetih godina. Oboje su čuli muziku. I što je najbitnije, oboje su želeli ponovo da je čuju. Uzeli su godišnji odmor, renovirali stan i otputovali na more.

Danas su srećni. Nasmejani. Svesni šta imaju i za šta se bore. I šta grade.

Pitam Marka da li on zna.

- Ne.

Slegnem ramenima. Znam da je razgovor između nas završen, jer bi bilo šta dalje bilo samo vrtenje u krug. Oboje već znamo tu priču i suviše dobro. I oboje znamo da se zaglavljujemo na istim mestima već godinama. On sa Tijanom, ja uvek iznova. I oboje znamo da jedno drugom dajemo neki uvrnuti osećaj olakšanja da nismo sami u sopstevnom ludilu.