Posljednji i zapravo jedini od početka originalno dizajnirani model automobila kompanije Zastava, Yugo Florida, proizvodio se od 1988. do 2008. godine, a s proizvodne trake je ukupno sišlo ispod 30.000 primjeraka, što i nije neka impresivna brojka, ali treba imati u vidu uvjete međunarodnog embarga pod kojim je Srbija bila devedesetih godina prošlog stoljeća. Te su okolnosti zapravo bile presudne kako za karakteristike tako i za sudbinu dotičnog modela automobila. Dizajniran je napredno, prateći postojeće i anticipirajući nove trendove, ali se u proizvodnji Florida suočavala s manjkom dijelova iz uvoza, zastarjelom tehnologijom motora i slabom motivacijom radnika. Rezultat je bio notorno nepouzdano vozilo koje se često kvarilo, ali rijetko kada kardinalno, zbog čega je potreba za majstorskom „pozornošću i njegom” bila konstantna i uvijek na rubu isplativosti.

Atmosfera na ulici je revolucionarna, ali revolucija je nemoguća. Srbija se suočila sa novom pojavom. Revolucije su obarale diktatorske režime ili bi ih obarale. Srbija se, međutim, ne može nazvati diktaturom, jer postoje opozicione partije, obezbeđena je sloboda mirnog okupljanja, istina u skandaloznim okolnostima, ali se pojavljuju mediji kritičkog duha, dakle postoji alternativa, pa izgleda logično aksiomatsko pravilo da do smene vlasti može doći isključivo putem izbora. U tome se javno svi slažu. Do sada se nisam susreo sa zahtevom za nasilnu smenu vlasti. Obe strane odbacuju nasilje, dok na ulici nasilje besni, a ono ne mora nužno biti političke prirode. Ulica više nije sigurna, jer deluju različite grupe koje nemaju veze sa politikom, ili pak nose političku masku. Policija nema snage da kontroliše te „apolitične bande“. Studenti su se našli u novoj situaciji.

Kada je čuveni Marshall McLuhan, teoretičar masovnih medija, uobličio svoju nadaleko poznatu tezu „medij je poruka“, nije ni mogao naslutiti do kojih će razmera inspirisati filmsko i životno delo Davida Cronenberga. Realizujući do kraja prostetičku metaforu impliciranu u pretpostavci da su mediji po nečemu inicijatori novih stvarnosti i da, stoga, mogu postati taktilni produžeci i suplementi nove utopije telesnosti, David Cronenberg je kreirao svoje svetove post-humanih, hibridnih zajednica, subkultura nastalih iz ovih potentnih ukrštaja. Često zato, parole koje pojedini likovi izgovaraju u njegovim filmovima, zvuče kao politička propaganda, utopijska mantra, poziv na tehno-revoluciju telesnih hibrida: „Long live the new flesh!“ („Videodrome“, 1983.) ili „Surgery is the new sex!“ („Crimes of the Future“, 2022.). Kako se sama tehnologija transformisala kroz decenije, tako su se prilagođavali i Cronenbergovi načini njenog prisvajanja.