Nismo juče videli zapravo nešto mnogo toga novoga, samo je sve mnogo ogoljenije, surovije i žešće. Neki ljudi su pretučeni pred kamerama jer su ukazivali na kršenje zakona ili jednostavno zato što su podržavali studentsku listu i našli se u pogrešnom trenutku na pogrešnom mestu. Fizički su siledžije nasrtali i na žene, nije im to problem. Aktivistu Lazara Dinića u Boru su naprednjački batinaši tukli štanglama, polomili mu jagodičnu kost, ima i kontuziju mozga. Uz njega, pretučeni su i novinari Ivan Bjelić. Zorica Popović i Aleksandar Kostić. U Knjaževcu je prebijen profesor Geografskog fakulteta Mikica Sibinović, koji je krenuo da pomogne studentima na jednom biračkom mestu. Jednom studentu je razbijena glava u Kuli. A ovo je samo ono što se za sada zna.

Pre nekoliko dana, ovaj svet napustio je Erman Ipen (Hermann Huppen), domaćoj publici poznat kao Herman, virtuoz tankih linija i besprekornog akvarela, belgijski crtač i pisac čuvenog stripa „Džeremaja“ koji je od 1979. godine objavljivan u sarajevskom Strip Artu – reviji čiji je osnivač i urednik bio Hermanov prijatelj, a potom i izdavač, Ervin Rustemagić. Uobičajeno je bilo sedamdesetih i osamdesetih odrastati uz stripove. Strip se kupovao od džeparca, bio je predmet trampe, još više predmet želje, pa i dobroćudne, kolekcionarske zavisti, a prodavci novina imali su ponekad običaj da svoj kiosk pretvore u prave antikvarne štandove gde bi se moglo iznenada naići na stare brojeve Eks Almanaha, Stripoteke, Alana Forda. Zaista, strip je tih godina prelazio iz „šunda“ kako su ga etiketirale zvanične kulturne politike u važan i tiražan oblik pop kulture.

Ako budemo imali dovoljno sreće da nas ne pregazi tramvaj, ne pogodi zalutali metak ili nam na glavu ne padne radio koji je komšija u naletu besa bacio kroz prozor četvrtog sprata, moguće je da nas čeka scenario sličan onom sa kojim se bore junaci ovog filma. Osim, naravno, ako nam starost toliko ne progleda kroz prste da sa ovog sveta odemo spokojni, upadajući u onaj mali procenat ljudi koji kraj ne dočekuju u borbi, već u čistom miru. Gaspar Noé u svom filmu „Vortex“ snima najstrašniji proces na svetu – trenutak kada se mozak raspada pre nego što srce stane. Noé ovde operiše u domenu ogoljenog hiperrealizma, što nije došlo slučajno. Film je nastao kao reakcija na izliv krvi u mozak koji je režiser preživeo, ali i kao direktno suočavanje sa smrću njegove majke, koja mu je izdahnula na rukama nakon duge borbe sa Alzheimerovom bolesti.